Opijen uspehom u Venecueli, Tramp je namerio da istim metodama natera Iran na predaju. Okruživanjem zemlje pretećom mornaricom što bi dovelo do kapitulacije, ili naglom i odlučnom likvidacijom lidera što bi donelo prevrat i novi režim koji bi bio skloniji u ostvarivanju imprerijalističkih ambicija agresora („Delsi u Teheranu”, kako bi neki rekli).
Ozbiljno se preračunao. Tramp je verovatno poverovao u svoje hvalisanje, bez obzira na upozorenja vojnih stratega. „Zašto se nisu predali?”, zapitao se, pre nego što je započeo svoj krvavi pir na Iran.
U svom govoru u subotu, predvideo je trodnevni rat, gde bi iransko vrhovno vođstvo bilo eliminisano, što bi navelo delove režima da se pokore američkom imperijalizmu. I da to ne uspe, masovni protesti bi na vlast doveli prozapadni režim.
Vođstvo jeste likvidirano, ali do kapitulacije nije došlo, niti je bilo masovnih protesta. Obe činjenice je bilo moguće predvideti. Iranski režim ovu situaciju prepoznaje kao borbu za opstanak. Ne veruju Americi u ovim pregovorima – s dobrim razlogom – i pripremili su se za rat. Takođe su bili spremni i za eventualnu likvidaciju vođstva; aktivirali su protokol „Decentralizovane mozaične odbrane” i dali široku autonomiju lokalnim jedinicama, što uključuje rukovanje balističkim raketama, da bi vojska mogla nastaviti borbu u slučaju delimičnog ili potpunog gubljenja komande i nadzora.
Amerika i Izrael imaju ogromnu vojnu moć. Mogu samleti iranski režim, naneti masivnu štetu. Pored ubistva vrhovnog vladara i većine državnog vođstva, takođe su onesposobili protivvazdušnu odbranu, pogađali raketne bacače, ozbiljno naštetili iranskoj mornarici, itd. Ali da li mogu naterati Iran na predaju? To je već drugo pitanje.
Skupo prodata koža Irana
Kao što se dalo naslutiti, Iran je odlučio da uzvrati gađanjem svih okolnih zemalja, pre svega država Zaliva, uključujući i Saudijsku Arabiju, te i Izrael. Gađali su i vojne ciljeve (američke baze i radare) i infrastrukturu (luke i aerodrome), pre svega u ključnim ekonomskim regijama (rafinerije nafte, gasne instalacije i informacione centre).
Cilj je jasan. Prvo, namera je da se nanese najveća moguća šteta američkim saveznicima, te da ih nateraju da vrše pritisak na Vašington da se napad na Iran okonča, ili čak da preispitaju da li uopšte treba da imaju američke baze na svojoj teritoriji.
Ekonomija ovih zemalja se zasniva na stabilnosti i miru, što garantuje strane investicije, saobraćajne čvorove, turizam i izvoz energenata. Sve to je sada u opasnosti. Zatvaranje Ormuskog moreuza je veliki udarac za Saudijsku Arabiju, Bahrein, Katar, Dubai i UAE.
Povrh svega, zatvaranje Ormuskog moreuza ima za cilj da Amerikanci plate visoku cenu zbog svoje agresije. Dvadeset i pet posto nafte koja se transportuje morskim putem prolazi kroz ovaj moreuz, kao i dvadeset procenata svetske proizvodnje tečnog prirodnog gasa. Na sve ovo, Iran je pogodio najveće postrojenje za proizvodnju tečnog prirodnog gasa na svetu u Kataru, primoravajući ga na zatvaranje. Najveća rafinerija nafte na svetu u Saudijskoj Arabiji je takođe targetirana. U međuvremenu, započeto je potpuno obustavljanje proizvodnje iračke nafte.
Ovo samo po sebi ima veliki uticaj na cenu nafte i njenih derivata na svetskom nivou, dok cene akcija na berzi padaju svuda.
Azija je posebno na udaru. Dok je Kina nagomilala velike zalihe nafte i većinski je energetski nezavisna, zemlje poput Južne Koreje, Japana i Tajvana su gotovo potpuno zavisne od bliskoistočne nafte. Cene akcija na južnokorejskom KOSPI-ju su pale za više od 18 procenata, uključujući i rekordan pad od 12 posto u jednom danu.
Ipak, najveća kriza preti Evropi. Cene nafte u Evropi su porasle više nego na početku rata u Ukrajini u februaru 2022. godine. Evropska referentna cena nafte, danski TFF, skoro se uduplao sa 30 evra po megavat satu na preko 60 evra.
Rat iscrpljivanja
Nakon inicijalnog šoka, ovo je postao rat do iscrpljenja između iranskih raketa i dronova s jedne strane, i američkih presretača s druge strane. Nakon iskustva iz prošlogodišnjeg dvaneastodnevnog rata, Iran je u potpunosti svestan ove činjenice. Postoje ograničene zalihe vrlo skupih projektila koji se koriste u protivvazdušnoj odbrani, dok Iran poseduje veliki broj projektila različitih vrsta, i skoro neograničenu zalihu vrlo jeftinih borbenih dronova. Napadački dron Šahid može da košta i samo dvasedet hiljada dolara, dok projektil Patriot ima cenu od preko četiri miliona dolara. Ovaj odnos od jedan na prema dvesta naveo je jednog eksperta da poentira sa sledećim poređenjem: „bacanje Ferarija da bi se zaustavili bicikli”.
Iran nije izgubio sposobnost da ispaljuje rakete, ali se čini da prati politiku štedljivosti, dok izbacuju masovne količine dronova koji su mnogo teži za presretanje, a i dalje mogu da nanose štetu. Ponekad su projektili praćeni rojem dronova, koji preopterete sposobnosti protivvazdušne odbrane da efektivno cilja.
Već sada, zemlje Zaliva se žale na opadanje zaliha, i ogorčeni su što Amerika nije ažurna sa zamenama.
Po rečima Sulejmana Al-Akila, saudijskog političkog analitičara, u intervjuu za Al Džaziru: „Amerika nas je napustila, i fokusirala svoje odbrambene sisteme na zaštitu Izraela, ostavljajući zemlje Zaliva u kojima ima baze, na milost i nemilost iranskih raketa i dronova.”
Upravo je ovo poenta. Ispaljujući rakete na sve američke saveznike odjednom, Iranci im poručuju: „Vidite, Amerika ne može da vas zaštiti”.
„Zalihe municije u Sjedinjenim Državama, na srednjem i višem srednjem nivou, nikada nisu bile više niti bolje,” Tramp je besno objavio na društvenoj mreži Truth Social, „Kao što mi je rečeno danas, mi imamo praktično neograničene zalihe ovog oružja”. Sama činjenica da on oseća potrebu da iznese tako bizarnu tvrdnju govori koliko je zabrinut. Činjenice opovrgavaju Trampovo hvaljenje, i Sjedinjene Države čak razmatraju transfer sistema Patriot i THAAD iz Južne Koreje na Bliski istok.
Jasno je da je, s obzirom na neuspešnost rušenja režima, Trampova administracija u bezizlaznoj dezorganizovanosti. Ovo je glavni uzrok pomešanih signala koje šalje administracija. Jednog dana je ova situacija trodnevna kampanja, sledećeg je beskrajni rat; jednog dana neće biti kopnene invazije; sledećeg se to ne može isključiti kao mogućnost; jedan dan Marko Rubio tvrdi da su Sjedinjene Države napale Iran jer je Izrael nameravao da to učini na svoju ruku; sledećeg dana poriče da je bilo šta slično i izjavio; jednog dana je cilj operacije svrgavanje režima, drugog je sakaćanje iranske raketne sposobnosti.
Ovaj rat je već nepopularan u SAD. Pedeset i devet posto stanovništva je protiv njega. Stvara ogromne razdore u MAGA koaliciji i biračkog bazi. Ovim bi se moglo upravljati da se radi o kratkoj kampanji koja bi rezultovala jasnom pobedom. Međutim, to nije slučaj.
Jedan od razloga zbog kojih je Tramp i pokrenuo ovu avanturu je baš da bi podigao svoj opadajući rejting. Kako se ona produžava, i počinje da utiče na ekonomiju kroz visoke cene energenata, pretvara se u noćnu moru.
Nemoć Evrope
Rat je takođe ogolio nemoć evropskih sila u patetičnom rasulu. Nisu bili konsultovani niti obavešteni. Italijanski ministar odbrane je čak bio na odmoru u Dubaiju kada se napad desio. Bez obzira na to, Tramp je i dalje zahtevao njihovu saradnju i upotrebu evropskih vojnih baza.
Starmer je savršen primer toga u kolikim neprilikama su se našli: prvo je odbio dozvoliti upotrebu britanskih baza sa izgovorom „legalnosti” napada, sve vreme posmatrajući reakcije svojih birača i poslanika. Onda, unutar dvadeset i četiri sata, sve je okrenuo naglavačke. Sada tvrdi da V. Britanija nije uključena u napad na Iran, da samo brani svoje saveznike u regionu, koje Iran napada. Ali svakako Iran samo uzvraća na napade koalicije SAD-a i Izraela, zar ne?
Kao što je već rečeno, rat je imao ogroman uticaj na veleprodajne cene gasa u Evropi – kontinenta koji je sebe većinski odsekao od jeftinog ruskog gasa, koji je zauzimao pedeset posto potražnje pre 2022. godine, i povećao kupovinu mnogo skupljeg američkog gasa. Čim se inflacija malo smirila, stigao je novi šok, koji će stići na naplatu radničkoj klasi, što će dovesti do oživljavanja klasne borbe u cilju odbrane kupovne moći.
Pozicija Pedra Sančeza zahteva specijalnu analizu. Nedvosmisleno je odbio da dozvoli korištenje zajedničkih baza u Španiji za napade na Iran, što je dovelo do Trampove pretnje da će „prekinuti svu trgovinu sa Španijom”. Oseti se veliko pozerstvo u Sančezovom stavu. Njegova vlada je krhka i zavisna od nestabilne koalicije partnera koji joj pružaju unutrašnju i spoljašnju podršku. Svestan je nepopularnosti američkog imperijalizma kod svojih birača.
Osnova njegove pozicije je ista kao i kod njegovih evropskih partnera. To jest, on preispituje zakonitost američkog napada. Mada, mora se naglasiti da je on jedini koji je preduzeo nešto po tom pitanju.
Ostajemo vrlo skeptični oko efektivnosti Sančezovog odbijanja poslušnosti. Njegovi rezultati što se tiče Gaze nisu baš najbolji. Prvo je rekao da Španija blokira prodaju oružja Izraelu, a onda su novinari saznali da se to odnosi na neizdavanje novih licenci za izvoz oružja. Zatim je pod ogromnim pritiskom javnosti, proglasio stvaran embargo na prodaju oružja Izraelu… Ali Španija je i dalje ostala najveći uvoznik izraelskog oružja, time finansirajući njihovu genocidnu ratnu mašineriju.
Iako je Sančez zabranio Sjedinjenim Državama da koriste sopstvene vojne baze za napade na Iran, ta odluka je počela da se primenjuje tek u subotu (28. februara, prim. prev). Sjedinjene Države su mogle vrlo efikasno da koriste baze za pripremu za napade. Da li je to dozvoljeno po međunarodnom zakonu? Da li je Sančez mislio da bi oni samo da odu u laganu vožnju na Bliski istok?
Sada je španska vlada izjavila da će poslati vojnu pomoć za odbranu Kipra. Praktično, Španija će zato biti deo udružene imperijalističke vojne agresije na Iran.
Kurdi
Vašington pokušava da navrat-nanos donese novu strategiju kao reakciju na neuspeh inicijalne kampanje. Pojavljuju se sve učestalije glasine o oružanom upadu Kurda u Iran. Nesumnjivo je da su ovo puste želje sa mnogo hvalisanja. Ipak, Mosad, a od skora i CIA i Tramp, pokušali su da prošire rat na ovaj način.
Ove nedelje, novi savez šest iranskih kurdskih grupa koje deluju u Iranu objavile su svoje ujedinjenje i pozvali iranske vojnike da dezertiraju. U međuvremu, Tramp je lično imao razgovor sa desničarskim kurdskim liderima iz Iraka Masudom Barzanijem i Bafelom Talabanijem u kurdskom delu Iraka da pokuša da ih ubedi da se uključe u rat.
Iako su verne marionete američkog imperijalizma, oni su se pokazali nevoljnim da to učine, i potpuno je jasno zašto. Iranci su već bombardovali Erbil, i oni će uskoro postati mete, ne samo Irana, već i paravojnih formacija odanih Iranu, kao i turske vlade, koja je ekstremno neprijateljski nastrojena prema bilo kakvom kurdskom separatizmu.
Istina je da, ako i u jednom delu Irana postoji šansa za oružanu pobunu protiv režima, to će biti u kurdskim regijama. Od 2018. godine, tokom učestalih pobuna protiv režima, predvodile su ih kurdski regioni. U dosta slučajeva, naoružane grupe Kurda su čak uspevale da privremeno isteraju snage iranske republike.
Međutim, kurdski narod je uvek poricao separatističke namere za koji ih je Islamska republika optuživala. Napredni radni ljudi i omladina imaju zdrav instinkt koji im govori da snaga pokreta otpora zavisi od zajedništva sa braćom i sestrama širom Irana koji su takođe za rušenje režima.
Ipak je jasno da je Mosad održavao bliske veze sa naoružanim grupama, koje su dozvolile da budu manipulisane od strane američko-izraelskog imperijalizma.
Da li će išta od ovoga dati rezultate, ostaje da se vidi, ali dve opservacije se već mogu napraviti.
Prva je da Kurdi ne bi trebalo da veruju američkom imperijalizmu. Tokom prvog Zalivskog rata, 1991. godine, Džordž Buš Stariji je pozvao Kurde [i šiitske Arape] da se podignu protiv Sadama Huseina. Kad su to učinili, Sjedinjene Države su ih napustile, i dozvolile da budu masakrirani. Desetine hiljada ljudi je pobijeno. Nedavno, Vašington je izdao Kurde iz Rožave nakon što im više nisu bili od koristi. Lekcija je jasna. Prava potlačenih naroda su samo sitniš za potkusurivanje velikih sila.
Druga je to što se krajnji cilj SAD-a ne poklapa u potpunosti sa izraelskim interesima. Amerika želi pokoran režim u Teheranu. Metode koje je Tramp iskoristio da pokori Venecuelu trebale su biti bazirane na iskustvu svrgavanja režima u Iraku i Libiji. Čini se da u Iranu upadaju u scenario koji su namerili da izbegnu.
Podsticanje oružane kurdske pobune može dovesti do haotičnog raspada države i pad Irana u scenario sličan Libiji. Ovo bi Izraelu odgovaralo, koji želi raspadanje Irana i svake druge države u regionu koje mogu da se suprotstave njegovoj moći.
Da budemo potpuno jasni. Nikada sloboda ili demokratija nisu donete na leđima američke vojne agresije.
Nesmotrenost
Tramp poput kockara poduplava ulog novca nakon gubitka, u očajničkom potezu da spase situaciju. Time stvara još goru, katastrofalnu situaciju, u kojoj će interesi američkog imperijalizma pretrpeti poražavajući udarac.
Masovno bombardovanje Teherana je ojačalo internu podršku režimu. Ubistvo Hamneija ga je pretvorilo u mučenika, otvarajući put za naslednika koji će možda poželeti da razvije nuklearno oružje. Nepažljivo rukovanje kurdskim pitanjem rizikuje širenje u Tursku, a gura Irak u novi građanski rat.
Protesti koji bi lako prešli u pobunu su počeli u Bahreinu. Američke ambasade se zatvaraju širom regiona i cela svetska ekonomija je krenula nizbrdo.
Za šta?
Milionima ljudi je očigledno da je ovo usled potrebe za imperijalističkom dominacijom. U mislima velikog broja ljudi, ovo je povezano sa Epstin skandalom. Nad nama vlada klasa milijardera, „Epstinova klasa”, koji nemaju zadrške da učine bilo kakvo zlo protiv običnih ljudi u zemlji ili van nje. Ovo priprema raspadanje MAGA pokreta, i veliko pomeranje ulevo u Americi i svetu.
Trampovo odvažno kockanje u napadu na Iran se može pokazati kao ključni činilac u raspadanju njegove čitave predsedničke karijere.
Nikada nije bilo lakše da se iznese argument da se moramo organizovati da bi zbacili milijardersku klasu i njihov imperijalistički sistem, da bi čovečanstvo moglo da živi u miru igde na ovoj planeti.
Mi kažemo: ruke dalje od Irana! Dole sa američko-izraelskim imperijalizmom!
Tekst je objavljen 5. marta.
