Na protestu „Šta znači pobeda?” koji se održao u Novom Sadu 17. januara ove godine, govor studenta prava, Koste Golubovića, pokazao je jedan nov momenat u pokretu. Umesto govora u kojem su u prvom planu disfunkcionalne institucije i nedostatatak demokratije, on je svoj otvorio sa pitanjem veličine i porekla imovine funkcionera vlasti i njihovih prirepaka u vladajućoj klasi. Nastavio je sa isticanjem nejednakosti, gde prosečni pripadnik radničke klase mora da radi tri decenije bez da troši i jedan dinar, da bi stekao novac za samo jedan od brojnih stanova funkcionera. Kritikovao je što Novi Sad nema pravu gradsku bolnicu, što Banat nema pijaću vodu, što je zapadna Srbija zbog havarije bila bez struje usred veoma hladne zime, što Borča nema kanalizaciju, što ljudi moraju da biraju između hrane, lekova i grejanja, što 800.000 ljudi u Srbiji živi u siromaštvu, a jedan i po milion jedva sklapa kraj sa krajem.
Nakon više od godinu dana borbenih govora, ovaj je ipak bio prvi koji je postavio klasna pitanja u prvi plan. Uprkos velikoj hladnoći za vreme protesta, ovaj govor je bio podržan neverovatnom energijom. Jasno je da mase u Srbiji nisu naivne i da su i one same čekale da se neko dotakne i socijalnih, a ne samo demokratskih pitanja. A takođe, mnogi vide da je nejednakost, tj. bogaćenje manjine na račun i štetu većine, jedan od glavnih problema ovog društva.
U jednom momentu, Kosta je rekao da je režim podelio društvo na nas i njih. Iako je i ovo svakako tačno, ono ne ulazi u jasnu suštinu koja je to stvarno glavna podela u društvu, pa nastavljajući na entuzijazmu oko socijalnih pitanja i lustracije, želimo da produbimo diskusiju o ovom pitanju.
Ko su oni?
Nekad deluje suvišno pričati šta je uopšte SNS. Nakon svega što se desilo, svima bi trebalo biti jasno da je režim povezan sa organizovanim kriminalom, da zloupotrebljava ljudsku patnju kako bi gurao svoje političke namere, da je beskrupulozan, da je spreman na skoro sve da bi se održao na vlasti, da predstavlja selekciju nekih od najgorih ljudi u srpskom društvu, itd. Ali ima jedan deo koji se redovno zabašuruje o prirodi i ulozi SNS-a.
Mi komunisti ističemo da državni aparat nastaje i kroz istoriju je uvek služio ekonomski najjačoj klasi – za vreme robovlasništva služio je vlasnicima robova, u feudalizmu feudalnim gospodarima, a u kapitalizmu kapitalistima. U njega ulaze ljudi koji osiguravaju vladajućoj klasi da se njeni interesi sprovode, a zauzvrat dobiju deo njenog bogatstva. Iako se neki i dalje protive postavci da je Srbija zapravo kapitalistička zemlja, način na koji se ljudi režima najviše (ali ne i jedino) bogate jeste sklapanjem unosnih poslova sa stranim i domaćim investitorima, dobijajući u procesu svoj deo kolača. Tako je bilo sa svakom vlasti od 90-ih, dok je sa SNS-om to dostiglo svoj vrhunac.
Ali ono što se izbegava reći, da iako državni aparat ima ulogu da sprovodi interese domaće kapitalističke klase, u siromašnijim zemljama državni aparat nastoji da dovede strane kapitaliste da ojačaju ekonomiju, kako bi se domaći kapitalisti nakačili na njihov kapital. Vučić je itekako igrao i igra ogromnu ulogu u tome, gde je stranim investitorima davao neverovatne subvencije, i u tom procesu reklamirao srpsku radničku klasu kao pouzdan, a jeftin izvor radne snage. Tačno je da je Vučić bio uslužan i kineskim i ruskim kapitalistima, ali moramo primetiti nešto što se često izbegava uvideti, a to je da oko 60% stranih investicija i 60% trgovine Srbija ima sa Evropskom unijom. U prevodu – Vučić je prevashodno sluga kapitalističke klase imperijalističkih centara, a posebno Evropske unije. Zato su svi oni, a posebno EU bili toliko strpljivi sa njim, a zato mu još uvek zapravo daju šansu. Uz to, nejednakost između vlasnika stranog kapitala daleko prevazilazi čak i onu nejednakost između domaće vladajuće klase i ostatka srpskog društva.
Ono što mi ističemo, glavna podela u društvu jeste na kapitaliste i radnike, gde prvi gomilaju nenormalno bogatstva eksploatišući druge, a drugi nemaju nijedan drugačiji izvor prihoda nego da budu izrabljivani od prvih. I domaća i strana vladajuća klasa deo je istog sistema izrabljivanja.
Uz to, vredi se osvrnuti i na tzv. opoziciju, koja srećom još uvek nije uspela da povrati svoj ugled, ali se trudi. Opozicija još i pre pada nadstrešnice se pokušavala predstaviti kao neko ko bi bio još lojalniji sluga EU i NATO pakta. Na svako Vučićevo balansiranje sa Kinom i Rusijom, i svaku kritiku koju je on dobio iz EU zbog toga, opozicija se kačila da se nadoveže „mi nećemo biti takvi, mi ćemo biti samo za Zapad!”. To znači oni predstavljaju ono krilo vladajuće klase koji su spremni još se više podrediti interesima zapadnih zemalja.
Mnogi zato ispravno i vide opoziciju kao produženo krilo SNS-a. To vide tako, jer u svojoj suštini, i jedni i drugi predstavljaju interese establišmenta, tj. stoje na strani stranih i domaćih kapitalista, nasuprot interesima radničke klase Srbije. Oni pokazuju vidljivu fleksibilnost da se prema potrebi dogovore međusobno kako bi osigurali da se interesi imperijalističke i domaće kapitalističke klase ne ugroze revolucionarnim previranjima. Ali sa rastućom ekonomskom krizom u celom svetu, ne treba imati bilo kakvih iluzija u mogućnost vraćanja stabilnosti jadnom srpskom kapitalizmu.
Koju klasu predstavlja studentska lista?
Iako su kapitalistička i radnička klasa dve ključne klase za kapitalizam, daleko od toga da su jedine. Između njih postoji cela klasa sitnih sopstvenika, preduzetnika, zanatlija, seljaka, te pojedinih bolje plaćenih slojeva poput univerzitetskih profesora, intelektualaca, stručnjaka, menadžera, itd. Ova klasa je takođe pritisnuta kapitalizmom, posebno za vreme kriza. Ona ne može da se nosi sa sopstvenim propadanjem, te pokušava da se izbori protiv toga da je sistem pregazi. Ali baš zato što je ona atomizovana i zato što je međuklasa, ona u svojoj suštini ne može da vodi nezavisnu politiku. Što ne znači da ne pokušava. Njen ugled koji trenutno drži, dovodi do toga da radnička klasa često ide u početku za njom, umesto obratno.
Ako pogledamo zahteve studenata, načelni program studentske liste, kao i glasine koji ljudi će biti na njoj, primetićemo da studentska lista u suštini predstavlja političke stavove baš ovih gore navedenih grupa, koje mi komunisti kolektivno nazivamo sitnom buržoazijom. Njen položaj kao klase u sredini, navodi je da bude zbunjena oko toga kako da reši probleme ovog sistema. I zato ona pokušava da učini sve da nekako povrati „normalno” funkcionisanje društva. Ali ostaje pitanje, kako vratiti sistem u normalu u momentu kada je ekonomska kriza i svi njegovi temelji se urušavaju? SNS nije uzrok ove krize, on je njegova posledica.
Studenti su kao naša omladina i budućnost pokazali šta naše društvo sve može. Oni su pokazali nezaustavljivu silu masa, gde sve nasilje režima, svi manevri, sva klevetanja, nisu uspeli da povrate uzde vlasti čvrsto u ruke Vučića. Oni su se organizovali u demokratske strukture plenuma, proširili ih na mase u vidu zborova i pokazali da smo kolektivno jači i izuzetno sposobni da vodimo stvari. Vodili su čak najveći protest u istoriji Srbije. Ali jedna velika protivrečnost toga je ostala – sve ove veličanstvene stvari, a Vučić je još uvek ostao na vlasti. Čak ni izbori nisu u jasnoj najavi.
Pored toga, u revolucionarnom stanju društva koje je pokazivalo da je snaga potpunosti u rukama masa, pokret se sveo na minimum minimuma, tražeći pravdu za žrtve pada nadstrešnice, u momentu kada više nije stojao kamen na kamenu sistema. Samo da bi se kamen po kamen vratio nazad sistemu i kulminirao pozivom na izbore i eventualno delimičnim gubljenjem poverenja Evropske unije u Vučića da reši političku krizu. Sigurni smo da postoje mnogi koji su videli potencijal ovog pokreta da iznese mnogo više od onoga što je traženo.
Ko smo mi?
Sitna buržoazija kroz istoriju je mnogo češće bila bliskija radničkoj klasi, nego kapitalističkoj. U Oktobarskoj revoluciji seljaci su zajedno sa radnicima stvarali novo društvo, a slično se dešavalo i u drugim revolucijama. Ona, iako strahuje od izmena imovinskih odnosa, ipak češće razume nesposobnost kapitalističke klase da joj štiti interese, te preko radničke klase se nada da će uspeti osigurati svoju egzistenciju i položaj.
Studenti potiču iz porodica različitih klasa, ali njihovo pretežno radničko poreklo videlo se u pozivu na generalni štrajk, koji je bio potpuno ispravan korak, kao i na njihovom apelu sindikatima da se skupe za Prvi maj, uprkos animozitetu koji postoji između sindikalnih vođa. Obratno, radnička klasa je i sama većinom na strani studenata. Ona čini najveću klasu u Srbiji, i ako pričamo o milion ljudi koji su učestvovali u pokretu, i još mnogo onih koji ga pasivno podržavaju, moramo biti sigurni da je radnička klasa Srbije činila veći deo tih ljudi.
Ali iako je i sama radnička klasa zbunjena i pokušava da se osloni na sitnu buržoaziju, ona ipak očekuje jasan put napred. U zahtevima i programu, više od godinu dana izbegavala su se pitanja klase, ili se na njih eventualno usputno osvrtalo, kao recimo protivljenju Rio Tintu ili EXPO-u. Ali problem je postao da nejasnoće oko studentske liste počinju da budu sumnje, ne samo radničkoj klasi, nego svim radnim ljudima.
Svako ko je u kontaktu sa bilo kojim studentom koji je učestvovao u blokadama, znaće da sa formiranjem studentske liste ima ozbiljnih problema – i to ne treba držati kao tajnu. U ranijem tekstu u kojem smo drugarski kritikovali zaokret pokreta ka raspisivanju izbora rekli smo:
„Studentski pokret od starta ima ahilovu petu što se svodio na najmanji zajednički sadržalac oko zahteva za pravdu za žrtve pada nadstrešnice. Sva ostala politička pitanja stavljana su pod tepih. To možda jeste davalo jedinstvo pokretu, ali ga je činilo i slabim time što je on uživao ogromnu podršku društva, a da se sam bojao ponuditi političku artikulaciju pokreta kroz plenumske debate. Plenumi su ovim defakto odlučili da ni ne žele ulogu političkog vođstva i prepuštaju ga ljudima sa svoje liste.
Ono što je nesumnjivo jeste da će ta lista patiti od istih problema. Ako je studentski pokret sastavljen od nehomogenih ideja i ako će studenti birati svoje političke predstavnike – to samo može značiti da će i njihova lista patiti od iste te nehomogenosti, jer će ta lista biti odraz studentske svesti. Ona će biti jedna velika mešavina političkih stavova. Na toj listi sigurno će biti dobronamernih ljudi koji će hteti da sprovedu barem taj minimalni program studenata vezan oko pravde za žrtve, ako ne i nešto više. Ali jedan značajan deo izabranih ljudi videće priliku u parlamentarizmu za građenje sopstvene političke karijere. Kada ubaciš predstavnike u parlament za ceo jedan mandat, oni zapravo postaju nezavisni od svojih glasača i ljudi koji su ih imenovali, a dobijaju priliku za stvaranje političkih veza. Nesumnjivo, deo njih će na toj listi biti ljudi pod uticajem opozicije.
Takođe, ništa ne garantuje da će ta lista moći da uživa toliku podršku koliku uživa studentski pokret. To znači da će ta lista verovatno morati biti spremna na kompromise sa ostalim opozicionim strankama, ili još gore sa strankama vlasti, koje toliko želimo da izbegnemo sve ovo vreme. To što su studenti najavili da oni neće biti deo te liste isto govori da neće biti formirana masovna partija koja nastaje iz pokreta, gde će se kroz debate formirati politička linija, nego će lista imati mandat da radi manje više po volji.”
Uz ovo, načelni program studentske liste, nažalost moramo primetiti da se ne razlikuje mnogo od nekih stranaka opozicije, razilazeći se eventualno po pitanju odnosa prema EU i pitanju teritorijalnog integriteta. Kao i sama radnička klasa, studenti se oslanjaju na sitnu buržoaziju. Ovo ne pomaže u razjašnjavanju koja je stvarna podela u društvu i koje su dve klase ključne. Umesto toga, radnička klasa može i mora se osloniti samo na svoje snage u borbi protiv sistema, a studenti će se onda u potpunosti osloniti na nju.
Razvlačenje oko izbora oduzelo je energiju pokretu i otvara manevarski prostor Vučiću da nađe politički spas. Primetni problemi oko studentske liste mogu odvući jedan sloj ka opoziciji, koja barem deluje konzistentnija i stručnija, a takođe ako lista ne ispuni očekivanja masa, može dovesti i do izborne apstinencije jednog borbenog sloja usled razočarenja.
Ono što su uzvici na Kostin govor pokazali je da ako nešto postoji oko čega možemo da se složimo to jesu klasna pitanja. Graditi pokret na tim temeljima bio bi ne samo ispravan put napred, nego bi mu dao i vetar u leđa. Ljudi koji sebe vide levo, desno, ili u tzv. centru, svi se mogu složiti da nam zdravstvo, obrazovanje, kultura, infrastruktura, priroda, kao i pitanje životnog standarda, moraju biti prioritet. A postavljanje ovih pitanja u prvi plan otvorilo bi i dalje diskusiju kako stići do njih.
