Za vreme Svetske škole komunizma, drugovi iz RKS-a sastali su se sa drugovima iz Revolucionarnih komunista Amerike (RKA), američke sekcije Revolucionarne komunističke internacionale. Objavljujemo intervju sa drugom Džonom Pitersonom, koji je u proteklim godinama zajedno sa drugovima i drugaricama uspeo da izgradi RKA, stvarajući komunističku alternativu u SAD.
RKS:
Tramp je obećao radničkoj klasi povratak u zlatno doba SAD. Da li su se uslovi života bilo kako popravili u SAD?
DžP:
Nimalo. Obećavao je zlatno doba, i mnogi ljudi su mu verovali. Takođe se zakleo da će okončati beskrajne ratove, zaustaviti glupe ratove — a ništa od toga nije ispunio. Uslovi na radu u Sjedinjenim Državama ostaju teški. Velika ekonomska kriza još nije udarila, ali jedan od ključnih faktora koji su mu doneli izbore bilo je pitanje inflacije — vrlo konkretan problem: cena benzina na pumpi, cena hrane, svakodnevnih potrepština. A inflacija je ostala uporno visoka. Nije tako ozbiljna kao pod Bajdenom, ali to se može vrlo brzo promeniti, u zavisnosti od toga kako se događaji odvijaju — na primer, sa situacijom u Ormuskom moreuzu i tenzijama sa Iranom.
Tako da verujem da se sprema velika kriza — politička, ekonomska i društvena — jer Tramp nije ispunio nijedno svoje obećanje. Ali nije on kriv; kriv je kapitalizam. Kapitalizam jednostavno ne može da ispuni obećanja. Na kraju, ljudi će prestati da glasaju za nadu i tražiće pravu promenu. To znači kretanje ka izgradnji nezavisne partije radničke klase — partije utemeljene na klasnoj osnovi — i okretanje komunistima. Bićemo tu sa našim marksističkim idejama i našim tranzicionim programom, nastojeći da pridobijemo većinu za našu perspektivu i za nužnost socijalističke revolucije.
RKS:
Bili ste prvi drug u SAD. Možete li nam reći kako je tada bilo i da li je drugačije biti komunista danas u Sjedinjenim Državama?
DžP:
Malo drugačije, malo drugačije. Sovjetski Savez se upravo bio raspao, i činilo se da je kapitalizam pobedio. Bilo je to ono što neki zovu „unipolarni momenat” američkog imperijalizma — Amerika je bila arogantna, agresivna i maltretirala je sve širom sveta. Ali osećao sam da ako sam ja, kao proizvod te zemlje, mogao da budem ubeđen da komunističke ideje imaju smisla, onda su morali da postoje i drugi ljudi koji su mislili isto.
Trebalo je veoma mnogo vremena — šesnaest godina samo da pridobijemo prvih stotinu ljudi. Kad smo počeli, nismo imali ništa: novine, veb-sajt, partijske radnike, kancelarije. Sada, skoro trideset godina kasnije, imamo organizaciju od preko hiljadu drugova. Imamo neverovatnu kancelariju u samom centru Menhetna u Njujorku, divne novine, podkaste, veb-sajtove, i prisutni smo u svim većim gradovima širom zemlje. Imamo stotine ogranaka i rastuće, snažno rukovodstvo Centralnog i Izvršnog komiteta.
Tako da je sada veoma drugačije. Tada ljudi nisu bili ni neprijateljski raspoloženi — bili su samo ravnodušni, ili su mislili da ste ludi ako spomenete socijalizam ili komunizam. Sada toliko mnogo ljudi je zainteresovano. Imamo više kontakata nego što možemo da ispratimo, više interesovanja nego što možemo da regrutujemo. Tako da je zaista divna situacija za Revolucionarne komuniste Amerike u Sjedinjenim Državama pod ovim uslovima.
RKS:
Možete li reći da li je revolucija moguća u SAD?
DžP:
100% je moguća. Biće revolucije. Da li će biti uspešna ili ne, zavisi od nas. Kada će se desiti? Nadam se ne uskoro, jer još nismo spremni, ali činimo sve što možemo da se pripremimo. Ali apsolutno, slični uslovi dovode do sličnih rezultata. Sjedinjene Države su već imale dve velike potresne revolucije — Rat za nezavisnost i Građanski rat — i sada je vreme. Uslovi su zreli za još jednu revoluciju u određenoj fazi. Bilo da je za pet godina, pet meseci ili deset godina, kad god, nije zaista bitno. Mislim, bitno je, ali nije na meni da predviđam tačno kada. Ono što znamo je da još nismo spremni, tako da moramo da radimo što je moguće vrednije, što efikasnije, što brže, da gradimo kadrove, da gradimo rukovodstvo, i da se pripremamo što je više moguće za sledeći talas događaja.
Videli smo male naznake kako će to izgledati 2020. sa pokretom oko Džordža Flojda, pokretom Black Lives Matter, i baš ovog januara u Mineapolisu — u istom gradu — došlo je do još jedne masovne eksplozije. Ovoga puta je otišlo sve do gradskog generalnog štrajka, što je nešto što nismo videli na Zapadu najmanje 80 godina. Tako da, kako kažemo, tok istorije se ubrzava, i mi moramo da ubrzamo svoj razvoj zajedno s njim.
RKS:
Na 250. godišnjicu Američke revolucije, Tramp je izjavio da je najveća pretnja Americi komunizam. Da li je to tačno?
DžP:
Mislim da jeste. Mislim, za buržoasku Ameriku. On nije pretnja Americi. A ako mislite na većinu radnih ljudi i prelepu prirodu i divne tradicije i kulturu i stvari koje je Amerika donela svetu — bluz muziku, roštilj, rokenrol, džez muziku — mnogo lepih stvari je došlo iz Sjedinjenih Država. Tako da mi nismo pretnja ničemu od toga. Ali mi smo pretnja vlasti buržoazije, vlasti kompanija iz Forčun 500 — 500 kompanija koje kontrolišu dve trećine ekonomije. I to je sada u potpunosti iracionalno. Razlika u bogatstvu između bogatih i siromašnih je najveća koju smo ikada videli. I zato 38% mladih ljudi sada kaže da je za komunizam.
Tako da naravno Tramp — on verovatno misli na Demokratsku stranku, on misli da su oni komunisti, i pokušava da uplaši ljude da ne glasaju za njih. Ali pravi, iskreni komunizam — mislim da neki inteligentniji predstavnici buržoazije znaju šta to znači. To znači besplatno zdravstvo, besplatno obrazovanje, sigurnost, pristupačne cene stanova — takve stvari. Stvari koje su obični ljudi naravno skloni da podrže. A problem je što niko to ne može da pruži. Buržoazija ne može to da pruži, ali ni reformistički socijalisti ne mogu da pruže te stvari. Jedini način da se one pruže je da se oduzme bogatstvo bogatih i da se američko bogatstvo koristi za dobrobit većine. To je vrlo jednostavna ideja — i to je, mislim, pretnja.
RKS:
Šta biste savetovali drugovima u Jugoslaviji ili ljudima koji simpatišu komunističke ideje?
DžP:
Verujem da u Jugoslaviji — kao i u svakoj zemlji — postoje različite tradicije, različiti problemi i različite protivrečnosti. Jugoslavija ima neverovatnu herojsku komunističku tradiciju, ali i neke veoma strašne izdaje i bolna iskustva iz generacije ili dve unazad. Međutim, pretpostavljam da su uslovi sa kojima se suočavaju mladi ljudi danas slični kao i drugde: loše zaposlenje, niske plate, opadajući kvalitet obrazovanja, teškoće u iseljavanju iz roditeljskih domova — sve te stvari. I opet, slični uslovi dovode do sličnih rezultata. Verujem da je ovo jedini put napred — ne u apstraktno-idealističkom smislu, već na vrlo konkretan način: moramo da gradimo snage jugoslovenskih komunista.
Mislim da to uključuje rad na objavljivanju više klasika i drugih materijala koji možda nisu lako dostupni — kao što su knjige Internacionale — i proizvodnju vaših novina. Razumem da je komplikovano i zbog jezičkog pitanja i drugih faktora. To je mala regija, ali mnogo toga se dešava. Međutim, rešenje za probleme svake zemlje leži u toj zemlji samoj. To uključuje prikupljanje potrebnih finansija, izgradnju političkog aparata koji može da pomogne u koordinaciji rada — ne da diktira odozgo, već da koordinira — u proizvodnji novina, organizovanju sastanaka i unapređenju političkog obrazovanja. Tako da je za mene veoma inspirativno što imamo drugove u različitim delovima bivše Jugoslavije, i verujem da ćemo jednog dana u budućnosti imati novu Jugoslaviju na višem nivou — kao deo ne samo socijalističke federacije Balkana, već socijalističke federacije sveta.
