Pre samo pet meseci Bugarsku je zahvatio jedan od najvećih protestnih pokreta u njenoj istoriji. Sačinjen od širokih slojeva društva, a najviše omladine, pokret je preuzimao mnoge pokliče iz ‘Gen Z’ revolucija. Pod njegovim pritiskom omražena vlada bila je prinuđena da podnese ostavku, što je dovelo do osmih parlamentarnih izbora u poslednjih pet godina. Dok vladajuća klasa očajnički pokušava da povrati stabilnost, radnici i omladina Bugarske traže promenu.
Izbori održani 19. aprila završili su se teškim porazom svih kompromitovanih stranaka dosadašnje vlasti. Koalicija GERB-SDS, na čelu sa Bojkom Borisovim, koji od 2009. godine na ovaj ili onaj način dominira bugarskom politikom, dramatično je izgubila podršku i osvojila svega 13 odsto glasova.
Ni druge ‘status-quo’ stranke nisu prošle mnogo bolje. Bugarska socijalistička partija, BSP, koja je već dugo u padu, nije osvojila ni dovoljno glasova da pređe cenzus. Slom tradicionalne „levice”, započet mnogo pre izbora 2026. godine, otvorio je političku prazninu u koju je mogla da uđe nova snaga koja se predstavlja kao protivnik establišmenta.
Tu prazninu popunila je jasna pobednica izbora: koalicija „Progresivna Bugarska”, osnovana svega mesec dana ranije, na čelu sa bivšim predsednikom Rumenom Radevim. Sa osvojenih 44 odsto glasova, ova koalicija moći će da formira prvu većinsku vladu u Bugarskoj još od 1997. godine.
Radev je gotovo čitavu deceniju proveo na uglavnom protokolarnoj predsedničkoj funkciji. Pošto je bio udaljen od kompromitovanih vlada, mogao je redovno da ih kritikuje zbog korupcije i da se vezuje za raspoloženje u narodu, između ostalog kroz protivljenje uvođenju evra i ratu u Ukrajini.
Izlaznost je bila gotovo 51 odsto, dok je na izborima 2024. godine iznosila 39 odsto. To jasno pokazuje da se deo energije prošlogodišnjeg masovnog pokreta prelio na izbore, šaljući nedvosmislenu poruku: radnicima i omladini u Bugarskoj dosta je celokupnog establišmenta.
Tektonske promene posle masovnih protesta
Radevov uspon izraz je burnog raspoloženja u društvu: iscrpljenosti zbog beskrajnog zastoja u radu vlada, raširene korupcije i inflacije. Sve se to odvija u nestabilnoj svetskoj situaciji obeleženoj imperijalističkim ratovima, pri čemu se rat u Ukrajini vodi gotovo pred bugarskim pragom.
Sa mesta predsednika, Radev je podržao masovne antikorupcijske proteste iz decembra 2025. godine. Protesti su izbili kao izliv društvenog besa zbog predloga budžeta i doveli su do pada vlade GERB-SDS-a.
Tokom prošlogodišnjih protesta, koalicija „Nastavljamo promenu, Demokratska Bugarska“ (PP-DB) oportunistički je pokušala da se nametne kao političko vođstvo pokreta. Uprkos tome, njen udeo glasova je opao, a prema izlaznim anketama, upravo je ona, u odnosu na sopstveni broj birača, izgubila najviše glasova u korist Radevove partije. To se dogodilo uprkos Radevovom društveno konzervativnom protivljenju prema PP-DB po nizu pitanja iz takozvanih kulturnih ratova. Time se pokazalo da takva pitanja za mnoge nisu bila presudna, uključujući i bivše glasače koalicije „Nastavljamo promenu, Demokratska Bugarska” koji su prešli Radevu. Među biračima od 18 do 30 godina, Progresivna Bugarska vodila je sa 42 odsto, ispred koalicije „Nastavljamo promenu, Demokratska Bugarska”, ranije najpopularnije među mladima, koja je osvojila 20 odsto.
Partija „Preporod“, iako je predvodila opurtunističku kampanju protiv uvođenja evra na sitnoburžoaskim nacionalističkim osnovama, izgubila je 45 odsto svojih ranijih birača u korist Radevove partije.
Iako je Radev veliki deo podrške dobio preuzimanjem glasača drugih stranaka, oko 35 odsto njegovih glasova došlo je od ljudi koji nisu izašli na prethodne izbore. Ovakva velika pomeranja pokazuju da su ove „protestne” stranke, koalicija „Nastavljamo promenu, Demokratska Bugarska” i „Preporod”, potpuno propustile da iskoriste raspoloženje stvoreno prošlogodišnjim protestima.
Postoji dubok raskorak između raspoloženja na samim protestima, koji su spontano izbili protiv vladajućih struktura, i politike vođstava koja tvrde da ih predstavljaju. Koalicija „Nastavljamo promenu, Demokratska Bugarska” glasno je tvrdila da predstavlja generaciju Z, ali rezultati najnovijih izbora govore drugačije.
Jeftin populizam može privremeno da kupi podršku, naročito kada se oslanja na priču o borbi protiv korupcije. Ali nijedna od ovih partija u očima masa više ne izgleda čisto. PP-DB je, na primer, i sam bio deo vladajuće koalicije zajedno sa GERB-om. To što su ove pseudoopozicione „protestne partije“ izgubile glasove pokazuje da su ih mase odbacile gotovo jednako odlučno kao i oborenu vladu GERB-SDS-a.
Radev: stabilizator čega i u čijem interesu?
Pošto su sve druge stranke diskreditovane, a na levici zjapi praznina, bivši predsednik uspeo je da zahvati antiestablišmentsko raspoloženje. Tu sliku o sebi gradio je godinama. Kao odgovor na strahove oko uvođenja evra, predložio je referendum o tom pitanju, koji je Ustavni sud blokirao. Bio je to oportunistički manevar koji mu je dodatno pomogao da učvrsti sadašnju podršku.
Radev je kritikovao i vojnu pomoć Ukrajini, a nedavno se usprotivio desetogodišnjem odbrambenom sporazumu Bugarske sa Ukrajinom. Time se oslonio na antiratno raspoloženje i proruske simpatije koje postoje u značajnom delu bugarskog stanovništva, a koje proističu iz istorijskih i kulturnih veza.
Sada se predstavlja kao neka vrsta neutralnog „nacionalnog posrednika”, kao figura koja stoji iznad rascepkane političke arene. Vladajućoj klasi on je koristan, jer za razliku od drugih stranaka i političara još uvek ima podršku koju može da crpi. Ipak, ta slika neće dugo preživeti na vlasti, jer će biti prinuđen da sprovodi program kapitalističke klase u uslovima sve dublje ekonomske krize i rastućeg militarizma na svetskom nivou.
Radevova partija se lažno predstavlja kao „progresivna“ alternativa. Međutim, sa većinom u parlamentu, od nje će se očekivati da rešava goruće probleme: niske plate, inflaciju, korumpirane oligarhijske mreže, demografski pad, itd. Tada će se ponovo pokazati oštra suprotnost između interesa radničke klase i omladine, s jedne strane, i onoga što još jedna buržoaska partija može da ponudi na propaloj kapitalističkoj osnovi, s druge.
Radevov ugled borca protiv korupcije biće kratkog daha. Cela politička klasa ukorenjena je u istoj korupciji.
Radev takođe nasleđuje vlast u teškoj međunarodnoj situaciji. Bugarski kapitalizam pokušava da se učvrsti: da obezbedi sredstva Evropske unije i da ostane usklađen sa NATO-om. Istovremeno, ima važne ekonomske interese koji ga povezuju sa Rusijom i koje ne može da priušti da ugrozi. Uhvaćena između tih pritisaka, dodatno zaoštrenih napetostima unutar Evropske unije, promenama u politici Sjedinjenih Država i ponovnim jačanjem ruskog imperijalizma u regionu, bugarska buržoazija ima vrlo malo prostora za samostalno delovanje i ne može da razreši protivrečnosti sa kojima se suočava bugarski kapitalizam.
Bugarska je i dalje vezana za energetsku infrastrukturu povezanu sa Rusijom i za prihode od tranzita. Strateška postrojenja, poput Lukoilove rafinerije u Burgasu, i dalje dominiraju bugarskim tržištem goriva. Uprkos pritiscima da se veze sa Rusijom prekinu, ova rafinerija dobila je izuzeća od zapadnih sankcija na rusko gorivo.
Takse na tranzit ruskog gasa takođe su važan izvor prihoda za bugarsku privredu, preko energetskih pravaca kao što je Turski tok. Taj gasovod izgradila je ruska kompanija Gazprom kako bi dopremala energiju u Evropu preko Turske i Bugarske. Bugarski nuklearni planovi takođe zavise od ruskih isporuka, što dodatno učvršćuje veze sa ruskim kapitalom.
S druge strane, sredstva iz evropskog Plana za oporavak i otpornost namenjena Bugarskoj (Nacionalni plan za oporavak i otpornost (NPOO)) više puta su odlagana zbog političkih kriza i neispunjenih zahteva za štednjom i „reformama” koje nameće Evropa. Uloga Bugarske u NATO-u uglavnom je svedena na položaj logističke baze, sa svim rizicima koje to nosi kada regionalni sukobi buknu, i na ulogu dobavljača jeftinog oružja i municije. Mnogi to s pravom vide kao nešto što je protiv interesa bugarskih radnika, a Radev je to raspoloženje oportunistički iskoristio.
Radev obećava red i stabilnost, dok istovremeno pokušava da zadrži otvorene poslovne veze na svim stranama: prema Briselu, Vašingtonu i Moskvi. Kada govori o „balansiranju“ kao načinu da se bugarski nacionalni interesi stave na prvo mesto, on zapravo izražava položaj male, zavisne buržoazije pritisnute između suparničkih imperijalističkih blokova. Figura poput Radeva politički izražava upravo takvu situaciju.
Uprkos tim okolnostima liberali osuđuju Radovevu spremnost na razgovor sa Moskvom kao „prorusko“ ili autoritarno skretanje. Neki ga čak optužuju da Bugarskoj nudi „putinistički“ model. Međutim, za sada, bez obzira na veze sa Rusijom, Bugarska ostaje čvrsto vezana za EU i NATO, bez ozbiljne političke snage koja bi to mogla da promeni.
Parlament bez levice
Značajno je da, posle pet godina parlamentarne blokade i rascepkanosti, Radevova partija može da vlada sama, sa 131 od ukupno 240 mesta u Narodnoj skupštini. To znači da za neuspehe vlade neće moći da krivi opozicione partije ili nezgodne koalicione partnere.
Ova većina znači da, kada Radev ne iskoristi svoj položaj ni za šta zaista „progresivno”, i kada se pokaže da se njegova vlada suštinski ne razlikuje od prethodnih, neće postojati ništa što bi ga zaštitilo od gneva masa. Samo je pitanje vremena kada će ova partija pokazati da je vezana za isti kapitalistički sistem, i kada će se raspršiti sve iluzije o Radevu kao čistom raskidu sa dosadašnjom politikom.
Za radnike i omladinu, ovi izborni rezultati ne nude put ka boljitku. Sve stranke na glasačkom listiću brane kapitalistički okvir privatizacije, niskih plata i potčinjenosti stranom kapitalu, bilo ruskom, američkom ili evropskom. To uključuje i BSP, čiji potpuni slom pokazuje koliko se zvanična „levica” istrošila nakon godina pomaganja u upravljanju bugarskim kapitalizmom.
BSP je zapravo podržala Radevovu predsedničku kandidaturu 2016. godine i uvela ga iz vazduhoplovstva u politiku, ali je on te veze odavno odbacio. Komentatori i dalje koriste tu povezanost kako bi njegovu partiju nekako svrstali na levicu, što je potpuno iskrivljenje. Ipak, Radev je raskinuo sa bankrotiranim „socijalistima” i iz svoje politike izbacio svaki levi sadržaj.
Iako je Radev uspeo da popuni prazninu nastalu odsustvom održive organizacije na levici, očekivanja masa koje su mu dale podršku na kraju će se sudariti sa stvarnošću njegovog prokapitalističkog programa. Sve oči sada su uprte u Radeva i u to kako će se suočiti sa problemima bugarskih radnika i omladine. Kada u tome ne uspe, duboki društveni gnev koji je oborio prethodnu vladu mogao bi ponovo da izbije na površinu.
Međutim, da bi se taj gnev usmerio ka stvarnoj alternativi, radničkoj klasi je potrebna sopstvena revolucionarna organizacija, i u Bugarskoj i na međunarodnom planu. Nije joj potreban još jedan „spasilac”, već izgradnja međunarodne revolucionarne marksističke organizacije sa jasnom perspektivom nezavisne borbe radničke klase.
