Pre 25 godina mase u Srbiji su Petog oktobra u revoluciji zbacile sa vlasti Slobodana Miloševića. Danas je u toku nova revolucija koja ima za cilj da uradi isto sa Aleksandrom Vučićem, ali i da ispuni očekivanja masa koja nisu ispunjena dolaskom opozicije na vlast 2000. Kroz ceo pokret često se promiče pitanje o nikad dočekanom tzv. Šestom oktobru, simboličnom nazivu za boljim životom koji se očekivao u Srbiji nakon pada Miloševića.
 |
| Protest beogradskih zborova “Lustracija – spisak postoji” Izvor: N1 |
Takođe, ovaj termin se često koristi u tandemu sa terminom lustracije, koja nije učinjena nakon Petog oktobra. Prema definiciji, ona se najviše povezuje sa preispitivanjem porekla imovine političara, te kažnjavanje onih koji su tu imovinu stekli ilegalnim ili sumnjivim tokovima. Takođe, često podrazumeva čistku u državnom aparatu ljudi koji su kolaborirali sa represivnim režimom (bilo Miloševićevim ili Vučićevim).
No, kada mase zahtevaju lustraciju, njihova zamisao ide mnogo dublje od zvanične definicije, da nije dovoljno samo promeniti vlast – potrebno je razbiti mašineriju. Želja masa za ovim jeste da nijedna vlast posle ‚‚ne pusti korenje” toliko u korupciju, kriminal i kontrolu nad društvom. To je ispravan revolucionarni instinkt masa i mi ga svim srcem pozdravljamo. Ali moramo postaviti pitanje dalje – šta je to falilo Petom oktobru da se ne desi Šesti – i da li je uopšte takva čistka u državnom aparatu moguća u kapitalizmu?
Peti oktobar
Ovaj veličanstveni datum u srpskoj istoriji, pokazao je na delu šta znači revolucija. Korumpirani i represivni režim Slobodana Miloševića, koji je delovao da će vladati večno, nakon vanrednih izbora u kojima je on poražen, ali čije rezultate nije hteo priznati, zbačen je na uličnim demonstracijama 05.10.2000. Odlučnost masa i neodlučnost opozicije simbolično su predstavljene u tekstu ‚‚Revolucija i kontrarevolucija u Jugoslaviji” Teda Granta i Alana Vudsa, vodećih teoretičara Revolucionarne komunističke internacionale kojoj mi pripadamo:
Najpresudniji događaji desili su se u četvrtak u Beogradu. Vođe opozicije dale su ultimatum vladi: Milošević mora dati ostavku do tri poslepodne petog oktobra. U umu ovih ljudi, ovaj rok je bio pre svega retoričkog karaktera, jer niko nije očekivao da će Milošević pristati. Ali tada se desilo nešto što je poremetilo svačiji proračun. Iz cele Jugoslavije slile su se mase ljudi kao nezaustavljivi talas. Raspoloženje demonstranata može se sumirati jednim čovekom koji se besno obratio zaprepašćenom lideru opozicije: ‚‚Pogledajte na sat! Tri i sedam je, a niko se ne obraća. Šta ćete da uradite?”
 |
| Foto: tvmost.info |
Mase su se suočile sa Miloševićem državnim aparatom i slomile ga. U nedostatku boljeg političkog vođstva, na vlast su došle stranke iz Demokratske opozicije Srbije, obećavajući veliku transformaciju društva sa zaokretom ka Evropskoj uniji. Pa ipak, ono što je ova koalicija servirala jesu brutalna privatizacija, mere štednje, permanentnu parlamentarnu krizu, nastavak korupcije i opšte pogoršanje životnog standarda radničke klase.
Lustracija je i tada bila popularna ideja među masama. O njoj se pričalo neko vreme među funkcionerima. Ali onda je priča samo prestala. Poreklo imovine se većini pripadnika biznis elite nije preispitivalo, a u državnom aparatu su dojučerašnje uzdanice Slobodana Miloševića bile spremne da stoje na usluzi novim vlastima. Ljuštura je promenila boju, ali sistem je ostao isti.
Čak ni sa ubistvom Zorana Đinđića nije došlo praktično ni do kakve čistke u državnom aparatu. Nekoliko funkcionera stavljeno je pod optužnicu za veze sa kriminalom, da bi te optužnice brzo bile odbačene. Nesumnjivo je da su kriminalci iz Zemunskog klana imali veze sa ljudima u državnom aparatu – nešto što su i same vlasti isticale. Pa ipak, niko nije kažnjen, osim onih direktnih kriminalaca, uprkos uvođenju tzv. Lustracionog zakona nakon Operacije Sablja.
Stvar je u tome da su sa promenom vlasti službenici državnog aparata našli nove političke snage sa kojima će sarađivati. No u slučaju da su političke elite odlučile da krenu u odlučni obračun sa svima njima – što je svakako bilo malo verovatno – to bi de facto značilo građanski rat u okviru državnog aparata, jer kad bi se koristili isti principi lustracije za sve njih, moralo bi doći do čistke od dna do vrha. Mnogo ‚‚pragmatičniji” pristup bio je privoleti te pripadnike novim političkim elitama i pomoću njih boriti se za veći uticaj u vladi i parlamentu, a biznis elitu koja se obogatila kriminalom i privatizacijskim vezama sa Miloševićem pustiti da legalizuju svoj biznis i snađu se u novoj liberalnoj formi kapitalizma.
A šta je sa Laurom Koveši?
 |
| Laura Koveši Izvor: EPA-EFE/ROBERT GHEMENT |
I pre ove revolucije u Srbiji, ime Laure Koveši davalo je nekim ljudima nade o obračunu sa korupcijom, posebno među onima liberalno opredeljenim. Njeno ime, odjekivalo je još više nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu. Njen slučaj iz 2013. kada je kroz Nacionalnu direkciju za borbu protiv korupcije (skraćeno DNA) pokrenuto preko 1.000 krivičnih postupaka protiv političara, funkcionera, sudija, pa čak i biznismena zbog korupcije, sa osuđujućom presudom za više od 90%, često je davan kao primer kako je to moglo da se uradi u Rumuniji, ali ne kod nas? Taj čin uživao je i podršku masa, koje su bile srećne da vide i da korumpirane političare može stići ruka zakona.
Njeno delovanje trajalo je do 2018, kada je smenjena sa pozicije Vrhovne tužiteljke DNA, jer političarima nije odgovaralo da na čelu imaju ličnost koja će ih kažnjavati za maksimalno iskorišćavanje funkcionerskih fotelja pomoću kojih bi mogli da prigrabe sebi veće bogatstvo. Ali ni ovo što je uradila ne bi bilo moguće da se desi da Rumunija nije članica Evropske unije i da Koveši i pravosudni organi nisu imali zaštitu i blagoslov evropskih birokrata.
Stvar nije bila u tome da je Evropskoj uniji stalo do korupcije u odnosu prema radnim ljudima, nego u tome da je rumunska vladajuća klasa proneverila evropske fondove, te da je svakako trebalo presaviti njenu vladujuću klasu kako bi bila servilnija prema interesima evropskog kapitala. Rumunija je ubrzo pokrenula postupak protiv same Koveši kada je razrešena pozicije Vrhovne tužiteljke, a njeno delo nagrađeno je pozicijom glavne tužiteljke Evropske unije. Ipak, prema ispovesti Koveši, tek u Evropi se videlo da je korupcija zapravo endemska i da nema zemlje u Evropskoj uniji u kojoj nema korupcije. Ona pušta novo korenje čak kada se najgori elementi saseku, i u Rumuniji, i u svetu. I ona sama ponavlja da korupcija ubija – ali ponavljanje te činjenice ne poteže pitanje – šta je rađa?
Kapitalizam ubija
Ceo kapitalistički sistem baziran je na maksimizaciji profita. Svaki ustupak koji vladajuća klasa da radničkoj klasi, ne dešava se na bazi dobre volje vladajuće klase, nego kao proizvod klasne borbe. Kako profiti krenu padati zbog protivrečnosti kapitalističke ekonomije, tako se produbljuje korupcija koja dovodi do smrti u slučaju kada se štedi na bezbednosti ljudi da bi se maksimizovao profit. To jesmo videli u Srbiji, ali smo videli i u BiH u Jablanici, Makedoniji u Kočanima, Grčkoj u Tempiju, Španiji u Valensiji, Portugalu u Lisabonu. Ova tragična ubistva izazvana korupcijom biće sve češća pojava kako kapitalizam bude sve dublje degenerisao.
No isto vidimo da mase u svetu, a posebno mladi, sve češće žele da očiste celu političku scenu, a ne samo one na vlasti. No, istini za volju, kao što smo videli na primerima gore – za to u kapitalizmu ne postoji mehanizam. I kada se smene vlastodršci, izuzetno je česta pojava da se oni povinuju postojećem ekonomskom poretku, izgovarajući se kako ne postoji volja da se stvari stvarno reše, da se sprovede čistka u državnom aparatu i da nema alternative postojećem sistemu. Čak i da se kazne najgori elementi – stvoriće se novi sloj biznis elite i političara koji će pustiti korenje u korupciju.
 |
| Karl Marks |
Državni aparat pre svega služi interesima krupnog kapitala, domaćeg u kapitalističkim centrima, stranog u polukolonijama kakva je Srbija. Sačinjen je od činovnika koji uglavnom nemaju ni demokratski mandat. Sudije, tužioci, direktori policije, generali, biraju se iz postojećeg sloja birokrata koji u saradnji i sukobima sa vlasti gledaju da se postave kao najbolji predstavnici tim interesima. Dojučerašnji saveznici režima u državnom aparatu, koji su znali za sve njegove kriminalne radnje u Srbiji, nisu dizali buku jer su interesi kapitala bili stabilni. Sa padom nadstrešnice i revolucijom u Srbiji, oni su destabilizovani, dolazi do sukoba unutar državnog aparata oko toga kako se nositi sa situacijom, i zbog toga su procesi protiv odgovornih za pad nadstrešnice manje više na mrtvoj tački.
No mase kada traže lustraciju, ne žele samo da očiste ovog ili onog najgoreg elementa. One žele potpunu čistku državnog aparata i njegovo ponovno uspostavljanje kako niko od vlastodržaca ne bi pustio korenje. Ono što mase nesvesno žele jeste ono što je Karl Marks nazivao slamanjem kapitalističkog državnog aparata.
Takvu nameru sigurno neće sprovesti nijedna postojeća opcija, pa čak ni studentska lista. Ona neće imati kapaciteta za to, jer takva stvar se ne može uraditi u okvirima buržoaske demokratije. Ona se jedino može uspostaviti vlašću radničke klase, uspostavljanjem radničke države, koja bi stavila proizvodne snage pod radničku kontrolu i demokratizovala institucije, tako da one više ne predstavljaju plen, nego bi svaka funkcija morala imati demokratski legitimitet radnika, sa smenjivošću po opozivu i primanjima ograničenim na prosek kvalifikovanog radnika. Ovo bi bio jedini mehanizam koji bi osigurao da se ne korumpiraju funkcioneri, sudije, činovnici i ostali, tako što ne bi postojao mehanizam pomoću kojeg bi se stvarali nezamenljivi ljudi na koje kapital može da računa. Ovakav cilj možda deluje daleko – ali mase će u dubini krize kapitalističkog sistema učiti brzo.
Korupcija ubija – ali ako kapitalizam je izvor sve korupcije – moramo mu razbiti mašineriju i ubiti kapitalizam.
