Nakon obeležavanja 10 meseci od pada nadstrešnice, u Novom Sadu, bez ikakvog jasnog povoda, u ponedeljak 1. septembra policija je silom i topovskim udarima rasterala demonstrante koji su bili u blizini Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja (DIF), nakon povorke od kampusa do železničke stanice, i nazad. Prethodnih dana, policija je raspoređivala svoje snage unutar ovog i Filozofskog fakulteta, na poziv njihovih dekana, sa ciljem kako bi se suprotstavili blokadama fakulteta.
Kao odgovor na rastuću policijsku represiju, studenti su pozvali na protest ‚‚Srbijo, da li se čujemo?” u petak 5. septembra. Nemiri su bili očekivani, zbog besa koji je policijska provokacija od ponedeljka izazvala među demonstrantima. Čak i sami čelnici policije su naknadno objavili da su imali takva očekivanja, što je potvrđeno velikom količinom prisustva tzv. snaga reda u Novom Sadu. Pa ipak, uprkos svim tim raspoređenim snagama, ona je prepustila pojedine odrede policije svojoj sudbini, kako bi imala izgovor za represiju.
 |
| Izvor: Стефан Кондић/ neshvaceni_umetnik |
Nakon napada demonstranata na policiju koja je bila na ulazu u Filozofski fakultet, žandarmerija i policija odgovorili su sa dosad neviđenom brutalnošću. Suzavac je toliko ispunio vazduh da se i sama policija teško nosila sa njim. Ispaljivan je iz bacača i to najviše na mirne demonstrante, tako targetiran da izazove paniku među njima. Oklopna vozila puna žandarmerije patrolirala su i praznila ulice pomoću suzavca, dok su snimci policijske brutalnosti isplivavali na internetu, gde su na jednom od njih uhvaćeni kako ruše starca, zbog čega mu je polomljena ruka i povređena glava, a na drugom su snimljeni redovi privedenih ljudi koji leže na zemlji, među kojima je inicijalno bila i jedna novinarka.
Policajci su upali i u rektorat, na poziv rektora. Vlasti su odmah izvestile o broju povređenih policajaca, dok u momentu pisanja ovog teksta nemamo podatke o broju povređenih i privedenih demonstranata.
Prvi put od početka pokreta Vučić je bio zadovoljan intervencijom policije. Toliko da je u svom obraćanju usporeno govorio, zaplitao jezikom, te šašavo i bezobrazno komentarisao, da su špekulacije u medijima bile da je popio da proslavi ovo što mu liči na neku pobedu, posle 10 meseci uzastopnih poraza. Prethodno je uvek kritikovao njenu uzdržanost.
Sa druge strane, demonstranti se nisu uplašili ove intervencije policije. Iako je ona uspešno razbila protest, demonstranti su ostajali što duže mogu, da vide kako mogu dalje da nastave borbu. Uprkos povredama, privođenjima, teškom disanju i suzama, demonstranti nisu trepnuli u odlučnosti. Za razliku od prodanih dekana, dekan Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu obratio se policiji koja je vrebala ispred fakulteta, odgovarajući im da nisu dobrodošli, odakle su oni napustili taj prostor.
Mnogi su se vratili kući besni na policiju, koja samo hapsi demonstrante, dok režimske batinaše koji su napadali ljude u prethodnom periodu nije uopšte hapsila i koja koristi potpuno neopravdanu i neproporcijalnu količinu sile. Dan posle, odmah su organizovani protesti solidarnosti u brojnim gradovima Srbije, što je pokazalo da revolucija ne spava i uprkos mržnji režima prema Novom Sadu, on nije sam i ima sve dobre ljude zemlje na svojoj strani.
Šta znači ova intenzifikacija represije?
Trinaestog avgusta je režim pozvao na otvoren sukob između demonstranata i režimskih batinaša, koji su uz vidno odustvo policije napali demonstrante, opremljeni pirotehnikom, maskama, prslucima i palicama. Ta provokacija završila se neslavno, time što su specijalne jedinice Kobre dobile teške telesne povrede, a takođe su pojedini režimski batinaši uspeli dobiti batina, pre nego što ih je zaštitila policija, te su istim tim batinašima razbijeni automobili. Bilo je očigledno da ovaj kriminalni sloj nije taj element koji će ugušiti revoluciju. On je samo naterao mase da se i same spreme i odgovore silom nazad na ove provokacije.
Ubrzo nakon tog poraza, Vučić najavljuje povećanje minimalca sa 450 evra na 500 u oktobru, te 550 od januara, dok istovremeno donosi meru ograničavanja marži u velikim trgovinskim lancima. Bilo je očigledno da samo silom ne može zaustaviti pad svoje popularnosti i da mora sprovesti ekonomske mere kojima bi ga eventualno mogao usporiti. U pitanju je klasična politika kombinacije ustupaka i represije, kako bi se pokušao primiriti pokret. Ali umesto da budu zahvalni Vučiću, ljudi bi trebali biti zahvalni demonstrantima za ovo malo ekonomsko poboljšanje položaja radničke klase, jer ovih mera nikada ne bi ni bilo, da Vučić nije bio prisiljen na njih. Ove ekonomske mere su rezultat klasne borbe i masovnog pokreta na ulici.
Nakon fijaska u avgustu, Vučić je imao ozbiljnih problema da mobiliše svoju bazu. Organizovao je skupove po raznim gradovima, gde su u policijskim izveštajima pružane preduvane brojke prisutnih ‚‚građana protiv blokada”, bez ikakvog hvalisanja fotografijama na društvenim mrežama o broju prisutnih. Na tim skupovima snimljene su tuče između samih pristalica SNS, prisutni na njima otvoreno su medijima izjavljivali da su ili prisiljeni da dođu, ili da su podmićeni, a na mrežama su kružile i glasine o neisplaćivanju dnevnica za dolazak na te skupove. Struktura SNS je delovala pred raspadom.
 |
| Izvor: Uros Arsic / AFP / Profimedia |
Pa ipak, kao ni od kuda, nakon meseci demoralisanosti policije, dešava se ovakav obračun u Novom Sadu. Teško je reći odakle ovaj preokret tačno dolazi. U petak je smenjen dugogodišnji komandant Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ), a dan pre je smenjena glavna inspektorka Poreske policije, koja je sastavila tim inspektora za istragu o korupciji povodom renoviranja železničke stanice na kojoj je pala nadstrešnica. Istovremeno, Vučić preti i tužiocima da ih čeka ista sudbina, ako ne budu radili kako on želi.
Ova čistka i strah za poziciju je definitivno igrala ulogu u većoj poslušnosti policije. Ali je možda i uslovljena trgovanjem uticaja pojedinih političara. Dosadašnja uzdržanost policije i njena nevoljnost da razbija demonstracije, mogla bi se povezati i sa sa ministrom unutrašnjih poslova iz redova Socijalističke partije Srbije, Ivicom Dačićem, koji je gledao kako najmudrije da se ponaša da bi sačuvao svoju poziciju i maksimizovao svoju korist na njoj. Kako poslovica kaže, u svakoj krizi postoji prilika i svaki političar, ili pripadnik državnog aparata, lako će promeniti svoje postupanje kada je motivisan dobrom ponudom, ili političkim garancijama – takva je priroda kapitalističkog sistema. Novi otvoreni konkurs za još 170 pripadnika žandarmerije, definitivno govori u prilog tome da policija dobija ustupke, da bi joj se kupila lojalnost.
Vučić je skoro posetio Kinu, odakle je moguće da je osigurao nove finanijske podstreke, bilo u vidu stranih direktnih investicija, bilo kredita, ili čak potencijalnog političkog azila usled mogućeg pada sa vlasti. Ali preočigledno je ćutanje visokih zvaničnika Evropske unije. Iako su neki zapadni mediji počeli malo više izveštavati o protestima u Srbiji i rastućoj represiji Vučićevog režima, treba imati jedno na umu – srpsko tržište najviše je dominirano Evropskom unijom, sa njom se najviše trguje, ona je dugogodišnji glavni partner što se tiče stranih direktnih investicija, i ona ima strateški interes u Srbiji vezan za iskopavanje litijuma. Uprkos kritikama pojedinih buržoaskih predstavnika EU, kapital je glavni jezik ovog saveza, a Vučić ipak dovoljno pouzdan partner.
Kapital preferira ono što je poznato – a Vučić, pa i trenutna opozicija, oba su lojalna partnera EU, iako opozicija želi da se pokaže kao još sluganskije nastrojen saradnik. Ne treba zaboraviti da ovakva policijska brutalnost nije strana ni u zemljama Evropske unije. Dovoljno je setiti se kako su se policajci ophodili prema demonstrantima za vreme pokreta Žutih prsluka u Francuskoj ili kako se brutalno odnose prema propalestinskim demonstrantima na evropskim ulicama.
Evropa sigurno želi da se kriza u Srbiji što pre reši, jer u slučaju da Vučić padne na ulici, u stilu Šri Lanke ili Bangladeša, tj. revolucijom, to bi bio signal ostatku masa u Evropi, čija je radnička klasa i sama izuzetno nezadovoljna stanjem u društvu. Izbori bi bili korak ka vraćanju revolucije u tokove buržoaske demokratije, ali kod izbora Evropskoj uniji studentska lista predstavlja rizik jer joj je nepoznanica, te strahuje da bi njena pobeda mogla da odvede Srbiju u smeru koji EU ne bi odgovaralo – recimo ka moratorijumu na iskopavanje litijuma. Policija u Evropskoj uniji nije ništa manje represivna od one u Srbiji i uopšte ne treba imati iluziju da je Vučić možda dobio političke i ekonomske podstreke i garancije i od EU.
Nove lekcije
Komunisti su uvek isticali da uloga policije nije da brani narod, nego da brani uspostavljeni poredak, u ovom slučaju kapitalizam. Da bi se ovako nepravedan sistem održavao, on se mora održavati silom. On ne koristi uvek silu, ali najviše je primenjuje kada stanje u društvu postaje nepodnošljivo za mase. Sa rastućom represijom, mase u Srbiji počinju da raskidaju sa iluzijom da je policija tu da ih brani i dobile su novu svest da je ona ključni deo poretka, sa svim zlom koje ga prati.
 |
| Izvor: rts.rs |
Ono što je takođe lekcija jeste da policijski aparat zasad ipak ima dosta velika sredstva za nasilni obračun. Ima finansijsku podršku države, strukturu, zaštitnu opremu, opremu za suzbijanje nereda, vozila, sredstva za nadzor, pa na kraju krajeva i ubojito oružje. Jednim imenom – sredstva prisile. Ako je sila demonstranata mogla da bude dovoljno jaka da se obračuna sa kriminalnim miljeom 13. avgusta, očigledno je da je ovaj novi neprijatelj daleko jači.
Ali nije nesalomljiv. Da je tako, revolucije se nikada ne bi dešavale. Dovoljno je pogledati proteste u Indoneziji, gde su i policija i političari u potpunoj defanzivi prema masovnom pokretu koji je obuzeo zemlju, nakon povećanja dohodaka političarima i nakon ubistva jednog demonstranta od strane policije. Odlučnosti masama u Srbiji ne manjka, i ovo samo nameće nova pitanja revoluciji kako da nastavi. Nije neočekivano da će obračuni između policije i demonstranata rasti.
No, treba postaviti i pitanje strategije. Tući se sa motkama, kacigama i bakljama protiv policije jeste hrabro – ali neefikasno u momentu kada shvatimo da oni imaju mnogo više sredstava za silu nego demonstranti. Sila je njihov teren na kojim su oni domaći igrači. Kako se onda možemo boriti protiv policije i nastaviti borbu protiv režima?
Kao što smo naveli gore u tekstu, ekonomija je ono što diktira sve – slogu Evropske unije i Kine u podršci Vučiću, sredstvo za smirivanje masa ekonomskim ustupcima, izvor lojalnosti i opremanja policije, itd. Ako stvarno želimo da uzvratimo udarac režimu, moramo se vratiti na pitanje generalnog štrajka.
Radnička klasa je ta koja svojim radom osigurava profite kapitalistima, pa i državnom aparatu da može da se opskrbljuje kroz poreze i parazitira na društvu. Ako bi radnička klasa zaustavila svoj rad, sa jedne strane, stali bi profiti domaćih i stranih gazda, koji su pritom potpuno nemi na političku krizu u kojoj se nalazi Srbija, a kojima Vučić zapravo služi – a takođe bi se time udario pritisak na priliv novca državnom aparatu, kojim on potkupljuje i oprema svoje činovnike i poslušnike. Naše najjače oružje zapravo je naša mogućnost da zaustavimo rad i udarimo vladajućoj klasi na džepove, jer ih tu boli i zbog tog bola bi bili spremni da pokleknu.
Brutalnost policije će se nastaviti, ali nastaviće se i odlučnost demonstranata. Kao što smo videli u Novom Sadu, incidenti mogu da se otmu kontroli. Prosto je čudo da dosad nije bilo mrtvih. Ali intenzifikacijom nasilja policijskog aparata, ta mogućnost raste. U tom slučaju, broj žrtava režima prešao bi inicijalnih 16. Vučić je pijan samopouzdanjem zbog rasterivanja demonstranata u Novom Sadu. Ono što on ne shvata je da se igra sa vatrom koja opet može izazvati požar. Ovoj krizi razrešenje nije na videlu, dokle god je on na vlasti. Ako ljudi počnu umirati i ako se brutalnost nastavi – ne treba uopšte isključiti mogućnost buđenja radničke klase u organizovanoj formi. Jer teško će biti vraćati se u krevet – i na posao – razmišljajući o tome kako ovaj režim ne preza ni od toga da nas ubije da bi odbranio sebe.
