Policija, organizovani kriminal i Srpska napredna stranka

Veselin Milić, sada već razrešeni načelnik beogradske policije, i bivši savetnik predsednika Aleksandra Vučića, priveden je 15. maja sa još nekoliko pripadnika policije, zbog sumnje da su pomagali prikrivanju tela ubijenog muškarca tri dana pre. O potencijalnoj umešanosti samog načelnika beogradske policije, javnost nije prvo saznala preko medija, nego preko glasina na društvenim mrežama. Tek tad, pod pritiskom javnosti i zbog činjenice da se slučaj neće moći zataškati, dolazi do privođenja bivšeg načelnika policije, a zajedno sa njim i nekoliko pripadnika policije.

Glasine su se kretale od toga da je uloga Milića bila da pomiri dva čoveka navodno iz kriminalnog miljea, Sašu Vukovića Bosketa i Aleksandra Nešovića Baju, te da je nakon njihovog obračuna i pucnjave učestvovao u prikrivanju tela ubijenog Nešovića, i to zajedno sa njegovim policijskim obezbeđenjem, te da je telo žrtve bačeno pored puta i zapaljeno. Ipak, istina o prikrivanju tela ubijenog ispostavila se još brutalnija, gde ga je nakon nekoliko dana potrage policija pronašla u buretu zakopanom 50 km dalje od mesta zločina. Obdukcioni nalaz i istraga ocenili su da se radilo o deset ispaljenih hitaca u obračunu.

U momentu pisanja ovog teksta istraga je još u toku, i ne možemo ni sami donositi preuranjene zaključke o tačnim detaljima zločina, te umešanosti načelnika. Ali ono što svedočenja i podaci govore jeste da Veselin Milić jeste bio u društvu i žrtve, i osumnjičenih za ubistvo te kobne večeri. Mi ovde ne pričamo o nekom policajcu nižeg ranga koji je bio u društvu ubica, nego o glavnom čoveku u policiji najvećeg grada bivše Jugoslavije. Prema navodima, ta pozicija se smatra jednom od operativno najznačajnijih u državi. Šta to znači onda na nivou policije kao institucije o njenim vezama sa kriminalom? Svima koji podržavaju studente u blokadi, ovo pitanje je čisto retoričkog karaktera.

Potpuni gubitak legitimiteta policije

Još od početka pokreta koji je nastao zbog kobnog pada nadstrešnice u Novom Sadu, koji je ubio 16 ljudi i učinio mladu majku invalidom, policija je bržim ili sporijim tempom gubila legitimitet. Prvo su krenula hapšenja od strane policije u civilu, u društvu raznih maskiranih ličnosti, te privođenja u civilne automobile, nekad i bez registarskih tablica. Ona su više ličila na kidnapovanja i neretko se dešavalo da „privedeni” ne znaju ni gde su odvedeni, niti drugi znaju njihovu lokaciju. Nije im davan pristup advokatu i zadržavani su potpuno ilegalno. Ovaj način maltretiranja od strane policije dešava se povremeno do dan-danas.

Kada su studenti krenuli u blokade, Bezbednosno informativna agencija pozivala je njih i njihove roditelje na „prijateljske razgovore,” tj. vršila pretnje i pritiske da se studenti i njihovi roditelji uplaše i povuku iz borbe. Kada je režim slao provokatore, od početka su policajci imali izuzetno blag odnos prema njima, uprkos njihovom organizovanom nasilničkom ponašanju.

Stvari su se zahuktavale sa nastankom tzv. Ćacilenda, kampa ispred skupštine Srbije koji su u značajnoj meri popunjavali ljudi sa kriminalnim dosijeom. Sve indikacije su da režim uslovljava ove ljude time da će snositi posledice ako mu ne budu služili, te su ti ljudi korišćeni za zastrašivanje demonstranata. U okolini Ćacilenda bilo je brojnih incidenata, koje policija možda jeste deeskalirala, ali pripadnike kampa nije kažnjavala. 

Mnogi policajci su se trudili da izbegnu da služe režimu u ovom smislu, odlazeći na bolovanja ili pokazujući uzdržanost u intervencijama prema demonstrantima, barem u početku, ali u praksi, ćutke su prihvatali da je njihova nova uloga da otvoreno brane kriminalce. Po koja policijska organizacija tu i tamo je iznela minorne primedbe, ali uvek uz potpune relativizacije i pre svega sa namerom da održe legitimitet policije koji se srozavao sve više.

Demonstranti su zapravo pokazivali izuzetnu uzdržanost prema policiji, pa neki od njih čak i saradnju sa njom, i to mesecima, kako bi se sprečili incidenti. Na najvećem protestu 15. marta 2025, policijsko prisustvo bilo je ogromno, ali je događaj prošao bez incidenata, osim onog za koji se sumnja da je na demonstrante upotrebljen zvučni top, za šta još uvek niko nije odgovarao.

Kako masovni protesti nisu davali nikakvog pomaka u dobijanju pravde za 16 ubijenih, tek na protestu 28. juna 2025. studenti daju demonstrantima „zeleno svetlo”, u nekoj vrsti očaja kako pomeriti borbu sa mrtve tačke. Mnogi su hteli da „očiste” Ćacilend od režimskog kriminalnog ološa, ali su ga pripadnici policije okružili u širokom luku da ga zaštite. Neki su hteli probiti kordon, ali kada to nije uspelo, pojedini pripadnici policije jedva su dočekali da se ižive nad demonstrantima. Udaranje demonstranata na zemlji, vuča studentkinje za kosu od strane policajaca i policajke u civilu, kasniji brutalni obračun sa demonstrantima u Valjevu, obeležili su novu fazu odnosa demonstranata i policije.

Među najgorim scenama svedočili smo 13. avgusta i 5. septembra 2025. u Novom Sadu. Demonstranti su 13. avgusta gledali kordon policije koji je bio okrenut prema njima, dok je leđima bio okrenut prema pripadnicima režima koji gađaju demonstrante vatrometom. U procesu, policija nije privela nikog od pripadnika režima.

Pre događaja iz 5. septembra, policija je na poziv dekana Filozofskog fakulteta upala u njega i okupirala ga, manevrom kršeći autonomiju univerziteta. Takođe, nekoliko dana pre, napala je kolonu koja se vraćala u kampus iz čista mira, i to na dan obeležavanja 10 meseci od pada nadstrešnice. Ovo je na protestu 5. septembra razjarilo demonstrante i deo njih se pokušao obračunati sa policijom, mada je teško bilo proceniti da li je bilo ubačenih elemenata i koliko. Policija je svesno pustila nasilje da se odigra kako bi imala izgovor da odgovori brutalno, koristeći zastarelu vrstu intenzivnog suzavca protiv demonstranta, toliko da je i sama policija povraćala od njega. Nakon što je razbila demonstraciju, oklopna vozila i žandarmerija patrolirali su ulicama oko Univerziteta, kako bi demonstrirali silu. Jednom starcu na protestu nanete su teške telesne povrede.

Običnim policajcima uloga se svela na potpunu društvenu beskorisnost ili štetnost. Režim ih šalje da budu čuvari štandova Srpske napredne stranke. Za vreme lokalnih izbora, nakon brojnih nasilnih incidenata, policija nije uopšte intervenisala, niti je reagovala na potencijalnu izbornu krađu. Još smešnija tendencija je bila izveštavanje MUP-a o broju prisutnih na skupovima, gde bi značajno uvećavala procene broja prisutnih na skupovima SNS, a nasuprot tome značajno umanjivala procenu broja prisutnih demonstranata na studentskim protestima.

Sve ovo dovelo je do potpune delegitimizacije policije kao institucije u očima masa. Pokazalo se očiglednim da je policiji bitniji obračun sa demonstrantima nego sa kriminalom. Incident sa načelnikom beogradske policije nije izazvao gađenje, koliko smeh mnogih, u nedostatku iznenađenja da bi načelnik policije mogao biti uvezan sa kriminalom. Kriza režima i državnog aparata je toliko duboka da oni ne mogu da izdrže ni par meseci bez nekog novog incidenta i afere koji im nastavlja potresati legitimitet.

Kriminal i državni aparat

O vezama između režima Srpske napredne stranke i kriminala pisali smo još ranije. Ono što se pre pričalo tiho, danas je opšte mesto svakome ko želi da bude informisan o političkoj situaciji u državi. A većina je očigledno informisana. Ćacilend je kruna sprege režima i kriminala.

Treba primetiti, te veze sa kriminalom čak delimično su ranije bile namerno ignorisane od strane masa. Postmiloševićevski režim pokazao se nesposobnim da se obračuna sa kriminalom, koji se prelivao na ulice i štetio stanovništvu. Kada je režim Srpske napredne stranke, zajedno sa Socijalističkom partijom Srbije, uveo Zakon o amnestiji 2012, oslobođajući značajan deo kriminalnog sloja, osigurao je uspostavljanje te konekcije i njihove lojalnosti. Navijači su smanjili huliganizam, povorke ponosa nisu više napadane, kriminal se i dalje odvijao, ali pod čvrstom kontrolom državnog aparata, gde ko se usudio da deluje van njegove kontrole, bivao je strogo kažnjeg. Ovo je privremeno dalo i mira masama, gde je kriminalno nasilje bile značajno izmešteno sa ulica.

Ali u jednom momentu, ovaj pakt je morao iskazati svoje protivrečnosti. Kriminalni milje nije dalekovid. Motka po glavi ga može privremeno dovesti u red, ali ono što ga je najviše dovodilo u red su ustupci prema njemu. Kako je prividnom stabilnošću režima rastao apetit političara i njima bliskih biznismena, tako su rasli i apetiti kriminalnog miljea. A tako i njihove tendencije ka osećaju sopstvene snage, beskrupuloznosti i nezaustavljivosti. Uopšte nije slučajnost da su se bahatosti političara, pripadnika državnog aparata i kriminalaca ispoljile istovremeno, kada su deo jednog organizma, gde je teško razgraničiti čak i ko kome služi.

Ovaj pakt sada dolazi na naplatu. Kriminalni obračuni vratili su se u prvi plan usled tog rasta apetita, pojačanog ekonomskom krizom. Vučić je u svom obraćanju vezanom za hapšenje Milića svega pet minuta pričao o incidentu. Ostalih 35 minuta potrošio je o tabloidnim glupostima i ekonomskim planovima – potpuno odsečen od stvarnog raspoloženja masa, gde čak i oni koji su ga ranije shvatali ozbiljno više to ne mogu. Vučić ima problem sa kriminalom u državi iz kojeg ne može da izađe i koji mu srozava ugled što među stanovništvom, što u svetu, sve to pred navodno najavljene vanredne izbore i EXPO 2027.

On se osvrnuo da u poslednjih 40 godina u policiji ima slojeva koji su vezani sa kriminalom. Ono što nije spomenuo jeste da je od tih 40 godina on najduže na vlasti, te da očigledno te probleme nije rešio. Štaviše, po svemu sudeći ih je pogoršao, jer čak ni 90-te nisu davale osećaj ovako duboke veze između kriminala i državnog aparata. Činjenica je da on sada intenzivno koristi taj sloj u obračunu sa demonstrantima i pokušajima da se održi na vlasti, te da je svojim izjavama i pomilovanjima svesno pothranjivao taj sloj da dovodi do novih ekcesa. Ako predsednik države ima takve konekcije – šta sprečava jednog načelnika beogradske policije da ih ima i on? Primetno je da Vučić sada najviše instistira da Milić možda nije ni imao veze sa zločinom, i u međuvremenu je oslobođen sumnji za zataškavanje zločina.

Čemu služi policija?

Treba se ovde osvrnuti i koja je stvarna uloga državnog aparata, policije i ostalih institucija kapitalizma. Njihova uloga nije nužno da sprečavaju kriminal, upravljaju u interesu građana, sprovode zakon. Njihova uloga je pre svega osiguravanje uspešnog oplođivanja kapitala, posebno onima koji ga imaju najviše – te se u tom procesu ugraditi u tu oplodnju. Političari to rade lobiranjem. Sudstvo i tužilaštvo se ponašaju fleksibilno po pitanju zakona, ako će im to doneti korist. Policija pak načelno služi sprečavanju kriminala – ali isto tako, može biti propusni filter kriminala, ako će pojedini pripadnici policije imati koristi od toga. I svi ovi navedeni pripadnici državnog aparata su takođe u međusobnoj sprezi, gde čine jedni drugima usluge i ustupke. Količina privedenih i otpuštenih policajaca u prethodnom periodu, te onih razrešenih funkcija, samo govori koliko je dubok problem.

Na kraju krajeva, ako je uloga državnog aparata da osigurava oplođivanje kapitala – koliko može biti bitno u jednoj zemlji perifernog kapitalizma da li je taj kapital legalan ili ne? Ovde nema dovoljno kapitala, pa se grabi šta se može. Ali daleko od toga da u razvijenijim zemljama nema ovakvih problema, samo su manje izraženi. Biti deo državnog aparata i probiti se u njegove vrhove znači imati visoka očekivanja i mogućnost korišćenja i zloupotrebe položaja zarad dobiti, pogotovo ako postoji nezadovoljstvo privilegijama dobijenim legalnim tokovima.

Treba dodati još nešto – uloga policija se u ovom pokretu pokazala za ono što zapravo jeste. Kada je Vojislav Šešelj u jednoj emisiji rekao da je glavna uloga policije da brani poredak, bio je potpunosti u pravu. Zato policija hapsi i bije demonstrante, a ćacije štedi. Šta individualni policajac radi je očigledno nebitno ako cela institucija sluša komande onih iznad.

No šta je uopšte poredak? On je pre svega ekonomski poredak onih koji imaju kapital, a pravni poredak je tek njegova nadgradnja koja opet prevashodno služi osiguravanju stabilnosti kapitala. Pravni poredak je u Srbiji poljuljan političkom krizom, a njegov ekonomski temelj u celom svetu poljuljan je ekonomskom krizom. Evropska unija možda gubi poverenje u Vučića da vrati političku stabilnost, ali jednako se boji šta je čeka posle njega. Sve sluge kapitala gledaju da se situacija nekako stabiliše, ali mase su i na protestu 23. maja pokazale da su još budne i one treba da razreše ovu situaciju.

Izreka lepo kaže da ko s đavolom tikve sadi o glavu mu se lupaju. Vučićev legitimitet je potpuno propao i nema šanse da bi opstao na fer izborima. Ne postoji nijedna stvarna indikacija da on ima dovoljnu podršku u društvu. Opstaje na vlasti jer pokret možda nepromišljeno, ali strpljivo čeka na izbore. Ako ih pokrade, moramo biti spremni da ih branimo na ulici – protiv kriminalaca, a vrlo verovatno i protiv policije.

Pa ipak, ako neko može da razbije ovu kriminalno-državnu mašineriju to su mase, a ne izbori. Pobeda Studentske liste samo bi pokazala da se problem veze kriminala i državnog aparata ne može rešiti glasanjem. Mase su i same svesne toga sa svojim zahtevom za tzv. lustracijom, tj. željom za masovnom čistkom u državnom aparatu. Ali dokle god je kapitalizma potpuno je iluzorno nadati se da će državni aparat sam sebe očistiti od kriminala i korupcije, računajući da policijski upravnici, tužioci i sudije svakako nisu izabrani demokratski. Kome je do lustracije, moraće postati komunista. Jer jedino komunisti se zalažu ne za smenu vlasti u okviru kapitalističkog poretka, nego za preuzimanje vlasti od strane radničke klase, koja će onda stvarno moći da učestvuje u procesima koji se tiču upravljanja državom, i koja jedina ima istinsku želju da se u potpunosti obračuna sa korupcijom i kriminalom kao što se nijedna vlast dosad nije obračunala.