Na prvi pogled, delovalo bi čudno zašto se vraćamo na indi video igru kojoj je danas deseti rođendan. Ali uz sve što ćemo navesti, krajnje je simbolično da je izdata 5. septembra, pa ćemo godišnjicu brutalnog policijskog obračuna sa demonstrantima u Novom Sadu, obeležiti ovom recenzijom. Kada pogledamo sadržinu ove igre, mnoge stvari ćemo moći uporediti sa prošlogodišnjom revolucijom u Srbiji, i novim erupcijama koje bi nas mogle čekati u njoj, i drugde na Balkanu i svetu.
Kada uzmemo naslov igre Mother Russia Bleeds (Majka Rusija krvari), logo igre koji je srp ukršten sa iglom i špricem, trejler koji počinje sa razbijenom statuom Lenjina, a završava sa vojskom koja puca po narodu, i koja se nalazi ispod zastava sa srpom i čekićem, iznad kojih stoji nastpis „СССР: оплот мира” (SSSR: tvrđava mira), ne bi bilo nelogično pomisliti da je u pitanju igra antikomunističke prirode. Ali zapravo ona je daleko od toga.
Igru je napravio francuski Le Cartel Studio, dok joj je izdavač američki Devolver Digital, omiljen među ljubiteljima indi igara. Svet u kojem se odvija Mother Russia Bleeds je fiktivna distopija koja spaja svet poznog staljinizma 80-ih koji je bio pred krahom, te istočnoevropskog kapitalizma 90-ih koji je predstavljao kolaps civilizacije.
Iako se iz igre može zaključiti da su na vlasti još uvek staljinisti, iza njih, i stopljena sa njima, stoji Братва (Bratva), ruski izraz koji se na srpskohrvatski najbliže može prevesti sa bratija. Ona predstavlja mafijaški kartel koji je u civilizacijski propalo društvo ubacilo na tržište drogu pod nazivom Nekro, zbog koje vlada opšta epidemija narkomanije. Koriste je praktično svi slojevi društva – beskućnici, kriminalci, pa čak i policija i vojska. Jedino koga nikad ne vidimo da je koristi su oni na vrhu piramide vlasti i ekonomije.
Glavne protagoniste igre čini grupa četvoro Roma koji žive od toga da se tuku u ilegalno organizovanim mečevima koje vodi i za šta ih plaća Mihail, koji im je takođe trener i određena vrsta očinske figure. Ipak, ubrzo nakon jednog njihovog uspešnog nastupa, dolazi policija u punoj opremi za razbijanje demonstracija. Na njihovom čelu je uglađena osoba u civilu, za koju kasnije saznajemo da je mafijaš. On preti Mihailu da im se pridruži, ili će snositi posledice, nakon čega on odlazi sa njima. Ubrzo, policija razbija okupljene i u procesu kidnapuje protagoniste.
Kada se bude iz nesvesti, već tu počinjemo da vidimo distopijsku naučnu fanstastiku. Oni saznaju da su bili kidnapovani kako bi se nad njima eksperimentisalo sa Nekrom. Pored zavisnosti i muka koje prate korišćenje droge, on takođe u igri može da leči i daje natprirodnu snagu. Igra počinje sa probijanjem protagonista kroz laboratorije u kojima ih napadaju naučnici, ali i obezbeđenje, vrlo nalik srpskim batinašima – ćelavi, velikih mišića i bez emocija.
Kroz igru, protagonisti bivaju napadani od strane skoro svih ljudi koji su učestvovali u borbi protiv pokreta u Srbiji. Ozlojađeni zavisnici, kojima bi pandan bio prosečni ćaci na skupu Srpske napredne stranke – mafijaši iz Bratve kojima bi pandan bili kriminalci koje je režim koristio u brojnim nasilnim incidentima i u Ćacilendu – te policija i vojska kao odredi prisile i očuvanja državnog aparata. Povremeno se međusobno sukobe kriminalci i policajci, ali protagonisti su im definitivno zajednički neprijatelj. Od navedenih, samo vojsku nismo videli u revoluciji u Srbiji, jer bi njeno izvođenje imalo potpuni kontraefekat za režim.
U jednom momentu igre, susrećemo se i sa klubovima i mestima gde se pojavljuje elita. Ona uglavnom pasivno stoji iza scene, posmatrajući nasilje između protagonista i antagonista, dok istovremeno, u nekim prostorima možemo videti perverzne scene koje definitivno podsećaju na morbidni život elite kojem smo svedočili sa slučajem Epstina.
Interesantno je da je dijalog u igri minimalistički. Čak toliko minimalistički da bi se mogao nazvati amaterskim. Ipak, to ne kvari sveukupan doživljaj koji igra daje, jer glavni razvoj priče se ne dešava kroz dijalog, koliko kroz proživljavanje i otkrivanje sveta u kojem smo. Izopačene laboratorije, zatvori, mafijaška sastajališta pomažu nam da upoznamo svet u kojem smo, više nego reči izgovorene u njemu. Grafika je nostalgično pikselizovana i minimalistička, podsećajući na video igre ranijeg doba, gde je bitniji od grafike bio gejmplej i doživljaj.
Igra je često opisana kao spoj Streets of Rage sa Hotline Miami, naravno sa svojim sopstvenim pečatom. Žanr igre je Beat ‘em up, što ga takođe čini nostalgičnim, jer su u ranijem dobu ovakve igre bile vrlo popularne. U njima protagonisti nailaze na redove i redove protivnika, koje prebijaju kako bi pravili progres u igri. Scene su poprilično nasilne, ali i kreativne, gde u nekim aspektima dobro oslikava nasilje društva koje je bilo opšte prisutno 90-ih u zemljama propalog staljinizma kada su se u njima vratili kapitalizam i kriminal. Haotične scene opšteg sukoba ipak izazivaju osećaj zabave kada protagonisti iz njih izađu kao pobednici, a kvalitet užitka je pojačan činjenicom da grafički dizajner zapravo trenira borilačke veštine i razume se u dinamiku fizičkog sukoba, čiji doživljaj adekvatno prenosi na samog igrača.
Pored protagonista i Mihaila, u igri je ključan i karakter Vladimira, koji podržava protagoniste od početka do kraja. On ne učestvuje u nasilju, ali gledajući civilizacijski raspad, on nastoji da organizuje revoluciju, za šta apeluje na Mihaila i protagoniste da mu se pridruže. Vladimir, pored toga što deli ime sa vođom Oktobarske revolucije, Lenjinom, pikselizovanim likom i odorom veoma podseća na Če Gevaru. U jednom verbalnom sukobu, jedan od pripadnika mafije ga čak nazove boljševikom. U ovome vidimo da najpozitivniji karakter u igri je zapravo ništa drugo do iskreni komunista i revolucionar, kakvi su bili Lenjin i Če Gevara. On vodi sirotinjske mase na protest u glavni grad, tražeći od protagonista pomoć u tome.
Mihail pak deli ime sa Gorbačovim, poslednjim liderom SSSR koji je simbol njegove propasti. Kako igra napreduje, u jednom momentu ponovo naletimo na njega. Od uticajnog lokalca, ovog puta nalećemo na njega kako briše pod. Nakon kratke nemile konverzacije, on prepušta svoje ranije miljenike pripadnicima Bratve, kojoj se pridružio, i nestaje. Kasnije ga srećemo opet, ali ovoga puta u očajnom stanju. Bratva mu je odsekla ruku, za šta on krivi protagoniste. On kuka kako je Bratva neuništiva i kako im je svima jedini mogući spas da se predaju. Protagonisti su potpuno razočarani u njega i skreću mu pažnju do čega je njegov kukavičluk doveo. Iza ovoga stoji vrlo jaka poruka – ko se kukavički predaje pred kontrarevolucijom samo će mu biti gore. Ko stoji na strani revolucije, može da dobije svet.
Poslednje scene kulminiraju u opštem građanskom ratu. Protagonistima se pridružuju devojke sa maskiranim licima koje bacaju molotovljeve koktele, ali bome i šake, na protivnike revolucije. Ovo je posebno simbolično, jer zajedno sa činjenicom da su protagonisti Romi, pokazuje da kada jednom krene, revolucija razbija sve rasne, rodne i ostale stereotipe i podele koji postoje, i najpotlačeniji slojevi postaju najveći heroji. Tome smo svedočili sa velikom solidarnošću svih naroda Srbije i bivše Jugoslavije sa studentima, te velikom hrabrošću posebno studentkinja, kao i odvažnošću bošnjačkih studentkinja i studenata u ovoj borbi.
Policija, vojska, batinaši, sve sile reakcije, unose napore da revoluciju uguše, dok u pozadini možemo videti glavni grad u oblaku suzavca i mestimičnim plamenovima, gde se u haosu smenjuju scene obračuna snaga reda i demonstranata. Revolucija na kraju pobeđuje i mase uspevaju uspostaviti novo egalitarno društvo iz pepela starog. Postoje dve verzije kraja igre, a šta se desi sa našim protagonistima, ostavljamo čitaocima da sami otkriju.
Igru prati neverovatan saundtrek izvođača pod imenom Fixions. Kreatori igre definitivno su izabrali odličnog muzičara, jer je imao sve što je potrebno jednoj ovakvoj igri. Muzika se savršeno uklapa sa mračnom i nasilnom atmosferom igre, ali istovremeno u mnogim ključnim scenama ona daje dodatnu živost i žar haosu u kojem učestvuju naši protagonisti, kao i rastućom revolucionarnom napetošću kako igra napreduje. Ona jeste muzika za video igru, ali je toliko originalna i njen izuzetno futuristički zvuk odgovora fiktivnoj distopiji koju prati. Saundtrek je vredan slušanja čak i posle igre, gde nas vraća kroz najuzbudljivije scene ove kratke, ali intenzivne igre.
U nekim aspektima, ova igra danas deluje aktuelnija nego godine kada je nastala. Nesumnjivo, ušli smo u eru revolucija i kontrarevolucija. Kao što smo videli u revoluciji u Srbiji, ali i mnogim drugim revolucijama, kao one koja se trenutno odvija u Kašmiru, ne postoji sredstvo kojim se državni aparat neće služiti kako bi pokušao da uguši pokret masa. U predstojećim godinama, čekaće nas još intenzivniji događaji koji će nas sve više podsećati na ovu distopiju. Ali kao i u Mother Russia Bleeds, mase kada jednom stvarno krenu pod iskrenim komunističkim vođstvom, ništa ih neće moći zaustaviti.
