„Rusija je na ivici raspada”. Ekonomija navodno puca po šavovima. Sankcije su konačno upalile, rafinerije nafte gore jedna za drugom, i ukrajinski dronovi su paralizovali pola države. Nema benzina, nema novca, a uskoro neće biti ni vojnika više. Režim je u svojim poslednjim danima, a nakon predstojećih izbora, Kremlj neće imati ni jednu više drugu opciju nego da izvrši još jednu masovnu mobilizaciju.
To je Rusija koju nam prikazuje zapadna štampa.
Ali čim okrenete sledeću stranicu upravo tih istih novina, odjednom se pojavljuje potpuno drugačija Rusija. Ona više nije polu ruinirana država, jedva u stanju da nastavi sa ratom, već je zastrašujuća vojna mašina u pripremi da upadne u baltičke zemlje, umaršira u Poljsku, i izazove celu Evropu u roku od par godina.
Naravno, ne očekujemo od buržoaske propagande da bude logički konzistentna, ali ova protivrečnost suviše otkriva da bismo je ignorisali.
Ključ u razumevanju ove histerije nam upravo prinose sami predstavnici zapadne vladajuće klase.
Generalni sekretar NATO-a, Mark Rute, izneo je stvar sa gotovo primernom iskrenošću. Objašnjavajući zašto zemlje NATO-a moraju da povećaju potrošnju na pet posto BDP-a, kazao je da vlade mogu da održe svoje trenutne nivoe potrošnje na zdravstvo i penzije, ali da je u tom slučaju „bolje da nauče ruski”.
Bilo bi teško naći jasnije objašnjene funkcije koju „ruska pretnja” obavlja danas. Ljuti ste zbog rastućih životnih troškova? Rusija. Javne službe se raspadaju? Ovo nije vreme za postavljanje neprijatnih pitanja, Rusija se sprema na invaziju! Još smanjena javna potrošnja kako bi se izgradile nove fabrike oružja? Putin je na vratima!
Na slici koja je prikazana narodu na Zapadu, Rusija mora biti dovoljno slaba da bi se svi ubedili da sankcije rade, da pomoć Ukrajini donosi rezultate, i da će još par milijardi evra konačno odraditi posao. Sa druge strane, ona mora biti dovoljno snažna da bi ove iste vlade objasnile zašto ubeđuju radnike da prihvate da ima sve manje para koje se ulažu u bolnice, obrazovanje, stanovanje i penzije.
Anti-ruska retorika je postala izuzetno praktično političko oružje evropskoj vladajućoj klasi. Ona im dopušta da predstave krizu sopstvenog kapitalističkog sistema kao rezultat spoljašnje pretnje, a militarizaciju kao tehničku nuždu za koju ne postoji alternativa.
Odgovornost za godine stagnacije, skupu struju, javne službe u raspadu, propadajaćem životnom standardu i uveliko otežavajućem položaju miliona radnika se pretvorila u sliku neprijatelja sa Istoka.
Šta infrastrukturni rat zaista prikazuje
Danas su slike gorućih ruskih rafinerija nafte prikazane kao najjasniji dokaz neizbežnog raspada Rusije od strane zapadne štampe. Ovog puta, iza spektakularnih slika je ukrajinska kampanja zaista izazvala pravi problem. Do kraja avgusta, prateći novi talas ukrajinskih napada, ruska proizvodnja benzina je pala na oko 80.000 tona, u odnosu na letnje potrebe od oko 115.000, što je dovoljno da pokrije samo 70% domaćih potreba.
Naime, država se dosta brzo pomerila da ograniči izvoze, poveća uvoze, i preraspodeli gorivo među regijama. Ima redova na benzinskim pumpama u mnogim delovima države, a čak povremeno ljudi moraju da dođu rano ujutru ili kasno uveče da napune rezervoare. Ali se ovo teško može nazvati totalnim kolapsom.
Ova kriza nije samo zbog dronova. Problemi u ruskom tržištu goriva su počeli godinama pre trenutnog rata. Krize goriva su se desile 2011, 2018. i 2023.
Ruska naftna industrija je koncentrisana u rukama nekoliko velikih vertikalno integrisanih korporacija. One kontrolišu vađenje, preradu, veliki deo transporta i sopstvene benzinske pumpe. Između njih i krajnjeg potrošača stoji još jedan čitav sloj komercijalnog kapitala: trgovci koji ne izvlače ništa i sami ne proizvode ništa, ali zarađuju novac kontrolišući kretanje goriva koje je već proizvedeno.
Rezultat je gotovo groteskna slika. Društvo poseduje naftu, gasovode, rafinerije, inženjere i radnike u stanju da proizvedu ogromne količine goriva, ali u trenutku kada se kapacitet za preradu smanji ili se očekuje nestašica, ceo sistem počinje da ima privremene probleme.
Mnogo pre nego što su dronovi krenuli da udaraju na rafinerije, država je morala da napravi takozvani mehanizam „amortizovanja goriva”. To je sistem u kome država koristi javni novac da bi nadoknadila naftnim monopolima profite koje „gube” prodajući gorivo ruskim potrošačima
umesto da ga izvozi po višoj ceni. Porezni novac troši se da se plate ovi „izgubljeni” profiti tokom mnogo godina.
Sad, pošto je zatvaranje Ormuškog moreuza blokiralo rafinirane proizvode iz Zaliva, postalo je još profitabilnije izvoziti umesto prodati na ruskom tržištu.
Upravo zato su ukrajinski napadi uspeli da dođu do ikakvog značajnog rezultata, a ne zato što je Ukrajina nekako uspela da dođe do čudesne sposobnosti da uništi rusku ekonomiju. Zato što udara u sistem koji već ima sopstvene kontradikcije.
U tom smislu, trenutna naftna kriza nije dokaz snage ukrajinskog oružja, već ranjivosti samog kapitalističkog sistema.
Usmeriti borbu protiv ruske ekonomije?
Targetiranje i spaljivanje Ozon i Wildberries skladišta od strane ukrajinskih dronova, spektakularne slike koje su vrlo rado kružile kao dokaz da rat konačno „stiže kući” ruskoj ekonomiji, još su slabiji dokaz ukrajinskog vojnog uspeha.
Koju god vojnu vrednost ove mete navodno imaju, uništavanje skladišta punih potrošačkih dobara ne prinosi rusku ekonomiju ni centimetar bliže kolapsu. Ono što donosi jesu mrtvi i ranjeni ruski radnici, i spektakularne redove dima, koje Zelenski može da prikazuje kao još jedan razorni udarac na televiziji.
Pokušaj da se ovo pretvori u teoriju finansijskog kolapsa je još bizarniji. Prateći argument je: Wildberries ima finansijske obaveze prema VTB banci, koja je velika banka povezana sa državom, i samim tim će spaljivanje Wildberries-a skladišta izazvati lančanu reakciju u stanju da obori rusku ekonomiju.
Nije ekonomska analiza, niti je uopšte ikakav argument, već je finansijska domino teorija za ljude koji u životu nisu videli bilans stanja. Da spaljivanje skladišta kompanije koja je u dugovima državnoj banci dovoljno da obori veliku kapitalističku ekonomiju, onda bi revolucionari mogli da bace Kapital i umesto njega da krenu da analiziraju direktorijume različitih skladišta.
Postoji ozbiljna razlika između napada koji šteti značajnim rafinerijama, elektranama ili prevoznim kapacitetima, i spektakularnog napada čiji je ključi strateški proizvod video klip. Marksisti ne smeju da pomešaju ta dva. Skladište u požaru može da bude odličan komad
propagande, ali za radnike koji su u njemu poginuli nema nikakve simbolike u dobijenom rezultatu.
Sa druge strane fronta, Rusi čine štetu na daleko masivnijem nivou. Ne samo da koriste flote laganih dronova, već i baražu krstarećih i balističkih raketa, kao i klizne bombe. Za razliku od Rusa, koji su stalno unapređivali svoju vazdušnu odbranu, Ukrajinci su sad praktično bez zaštite od ovih napada, a njihovi saveznici na zapadu su iscrpeli svoju vazdušnu odbranu.
Rusija je sistematski napadala ukrajinske elektrane, industriju, te transportnu i izvoznu infrastrukturu. Prema ukrajinskoj vladi, prethodni ruski napadi su oštetili ili uništili kapacitete odgovorne za oko 80 posto ukrajinske proizvodnje struje, a deficit energije je dostigao skoro šest gigavati. Početkom 2026. godine je procenjena cena popravke samo štete strujnom sistemu stajala između 64 i 70 milijardi dolara.
Posledice se ne mogu meriti samo u uništenim megavatima. One podrazumevaju prekide struje i grejanja, prisiljenja fabrika da zaustave proizvodnju, disrupcije u železnici i urbanoj infrastrukturi i rastuće troškove za preduzeća i državu, i naravno, to ima razoran efekat na moral i podršku režimu Zelenskog. Već vidimo ogromnu krizu unutar Ukrajine.
Ukrajinski napadi dronovima možda jesu naneli štetu i nametnuli određene troškove Rusiji, ali nisu promenili stratešku situaciju na bojnom polju. Barem ne u korist Ukrajine.
Izbori, mobilizacija i ustanci na redu
Prema zapadnoj štampi, sledeći akt raspada Rusije je zakazan za septembar.
20. septembra će se održati izbori u državnoj Dumi u Rusiji (prvi od početka rata). Kako se približavaju, poznata slika se ponovo pojavljuje na Zapadu: navodono, Kremlj samo čeka da se zatvore glasačka mesta pre nego što proglase novu masovnu mobilizaciju; to će gurnuti rastuće nezadovoljstvo ratom preko ivice nagoveštavajući neposrednu političku krizu, a zatim i ustanak.
23. avgusta je Volodimir Zelenski tvrdio da nakon izbora Putin namerava da regrutuje još 300.000 ljudi, i da Rusija planira da regrutuje još 500.000 ljudi 2027. U zapadnoj propagandi je tvrdnja jedne strane u ratu o namerama svog neprijatelja pretvorena u „izveštaje o predstojećoj mobilizaciji”, pa onda u „strah od mobilizacije”, i nakon još par krugova ponavljanja, čitaocu se predstavlja događaj koji je praktično postao neizbežan: jedino što ostaje je da se samo sačeka datum.
Činjenice, zato, pričaju drugu priču. Od parcijalne mobilizacije 2022. godine, Rusija je regrutovala više od 1,3 miliona ugovorenih vojnika, i nastavlja da nadoknađuje svoje gubitke primarno ovim mehanizmom.
Ljudi ne idu uvek u rat zbog svojih čvrsto držanih ideoloških stavova. Ruski kapitalizam koristi svoje društvene nejednakosti da bi popunio svoje vojne redove. Veliki bonusi za prijavu znače jednu stvar dobrostojećem građaninu Moskve, a skroz drugu radniku u siromašnoj regiji, nekome ko se davi u dugovima, ili nekome čija je plata na civilnom poslu nekoliko puta manja. Ono što je slabost ruskog kapitalizma sa tačke gledišta radničke klase – regionalna nejednakost, dugovi, nesigurnosti i manjak mogućnosti – postaje prednost državi kada je vođenje rata u pitanju.
Na Zapadu ništa manje nije popularna ideja da rastuće cene, sa rastućim vojnim žrtvama i mobilizacijom, i nepopularnom vladom, mora nekako automatski podrazumevati ustanak. Jedino što fali je tačan datum i vremenska prognoza za dan na koji će se desiti.
Marksizam nikada nije imao išta zajedničko sa ovako mehaničkim načinom razmišljanja. Milioni ljudi mogu tokom decenija da osiromaše, država može da vodi nepopularan rat, a vladajuća klasa može da se tetura iz jedne krize u drugu – ništa od toga, samo po sebi, ne proizvodi revoluciju.
Ekonomska kriza stvara protivrečnosti, a rat ih zaoštrava. Pad životnog standarda može radikalizovati mase, ali između objektivne krize kapitalizma i revolucije stoje klasna borba, promene u masovnoj svesti, organizaciji i političkom rukovodstvu.
Društvene protivrečnosti se danas stvarno gomilaju u Rusiji, ali to rade vrlo sporo i postepeno. Rusija je pokazala daleko veću sposobnost da se prilagodi ratu nego što su joj vladajuće klase Zapada za to ikada davale priznanje. Ruska ekonomija ima moćno industrijsko i tehničko nasleđe iz vremena Sovjetskoj Saveza, a režim zauzima povoljan položaj, manevrišući i balansirajući, dok podržava Kinu u njenoj imperijalističkoj konfrontaciji sa SAD-om.
Kod kuće, zato, održava podršku jer ga ljudi vide kao jedinu snagu sposobnu koja može da zaštiti državu od konstanstnih pretnji lidera NATO-a.
Ruska propaganda čak ni ne mora mnogo da se trudi, niti da izmišlja izuzetno fantastične laži, nego samo mora da uperi prstom u ono što gospoda u britanskom parlamentu raspravljaju, ili u bezbroj samita na kojima se izdvaja novac za napade koji pogađaju ruske civile.
„Posle Ukrajine slede Baltičke države”
Ako se Rusija ne raspadne posle septembarskih izbora, zapadni čitaoci već imaju sledeći scenario koji ih čeka. U sledeće tri godine, pet, ili u najboljem slučaju sedam, Rusija će napasti NATO.
Ova tvrdnja je toliko puta ponavljana da je prestala da zvuči kao predviđanje, nego je dobila status etablirane činjenice. Ali ako pažljivo čitate, cela konstrukcija kreće da se raspada.
Kada su pitali Rutea direktno o tome da li je rok od pet godina baziran na ruskim planovima za napad, ili na procene ruskih vojnih kapaciteta, on se posebno osvrnuo na vojne procene. Ako NATO ne poveća proizvodnju oružja i vojnu potrošnju, Rusija bi mogla da stekne sposobnost da uspešno napadne alijansu u roku od nekoliko godina.
Danska je očigledan primer. Njena vojna obaveštajna služba jasno navodi da trenutno ne postoji opasnost od regularnog ruskog napada na kraljevinu. Svejedno, Danska širi svoje vojno prisustvo na Arktiku i poziva na jače prisustvo NATO-a tamo. Razlog za to postaje jasan čim pogledamo mapu: sa kontrolom Grenlanda i Farskih ostrva, Danska je arktička sila sa direktnim udelom u kontroli strateški vitalnih severnoatlantskih puteva, uključujući i GIUK prolaz. Iza retorike o „ruskoj pretnji” leži vrlo konkretna borba oko Arktika, njegovih resursa i logističkih ruta koje povezuju Severnu Ameriku, Evropu, i severni Atlantik.
Ono što se sudara na Arktiku nisu dobro i zlo, nego su materijalni interesi kapitalističkih sila.
Rusija se interesuje za bezbednost svoje Severne flote, pristup Atlantiku, Severnom morskom putu, arktičkim resursima i odbranu svoje enormne severne teritorije. SAD se interesuje za kontrolu severnoatlantske infrastrukture za komunikaciju, sistema ranog upozoravanja, raketne odbrane i ograničavanje manevarskog prostora Rusije i Kine. Danska brani svoju poziciju kao arktička sila. NATO-u je u interesu kontrola svog severnog krila. Konačno, Kina traži pristup arktičkim transportnim putevima i resursima.
Rat je ekstremno skupo i rizično političko sredstvo. Ruska vladajuća klasa ulazi u sukob gde veruje da leže vitalni interesi ruskog kapitalizma i gde računa da odnos snaga daje prihvatljiv ishod. Američki, nemački, britanski i danski kapital operišu po istoj fundamentalnoj logici: odbrani sopstvenih interesa.
Gledati na svet onako kako jeste
Konačno, ovo nije samo pitanje Rusije, Ukrajine, izbora, benzina ili najnovijih predviđanja rata sa NATO-om, nego je i pitanje naših sopstvenih metoda.
Nama ne treba marksizam da bismo našli nekoliko pogodnih Marksovih citata, i onda da bismo ih prelepili preko slike sveta koji su buržoaski novinari nacrtali za nas. Dijalektička analiza od nas zahteva da pregledamo fenomene u njihovom razvoju, u njihovim međuvezama i njihovim protivrečnostima. Ne dozvoljava nam da se uhvatimo za jednu zgodnu činjenicu, istrgnemo je iz celine i proglasimo je dokazom unapred pripremljenog zaključka.
Gori rafineria, samim tim se Rusija raspada. Vojni troškovi su u porastu, samim tim Treći Svetski rat počinje sutra. Životni standard pada, samim tim revolucija dolazi prekosutra. Ovo nije materijalizam. Ovo je karikatura.
Ovo je tačno zašto treba da posmatramo sliku sveta, pripremljenu svakodnevno sa hiljadama članaka buržoaske štampe, sa ogromnom količinom sumnje. Mediji ne lebde negde iznad društva. Oni nekome pripadaju. Oni postoje unutar definisanih klasnih odnosa.
Ne smemo siliti realnost da se slaže sa našim nadama. Ako je ruski režim stabilan, moramo reći da je stabilan, bez obzira na to šta su naše želje. Ako sankcije nisu uspele da proizvedu obećane rezultate, moramo to da priznamo, čak ako čini kognitivnu disonancu u zapadnom čitaocu kojem je rečeno da rade.
Nije dovoljno revolucionaru da zna šta se piše o svetu. Naš zadatak je da razumemo kako svet stvarno funkcioniše, da bismo mogli da ga promenimo.
Mladi svuda već počinju da proziru kroz ove buržoaske laži. Ovo je tek početak.
