Delegacija RKS-a sastala se sa našim pakistanskim drugovima na Svetskoj školi komunizma. Revolucionarni pokret trenutno traje u Kašmiru već neko vreme, a naši drugovi učestvuju u pokretu uprkos svim poteškoćama. Povodom ovoga, za naš list drug Adam Pal odgovorio je na neka pitanja za naše novine i stranicu.
RKS:
U poslednjem periodu u Kašmiru je u toku masovni pokret. Možete li nam reći nešto više o tome šta se dešava?
AP:
Masovni pokret traje u pakistansko-okupiranom Kašmiru, sa stotinama hiljada ljudi koji protestuju za osnovna prava poput besplatnog obrazovanja i zdravstvene zaštite – borba koja traje već treću godinu. Pokret je organizovan pod okvirom Avami akcionog komiteta (AAK), koji je započeo pre tri godine kada su naši drugovi osnovali prvi mali AAK u jednom malom gradu sa zahtevima za smanjenje cena električne energije i pšeničnog brašna. Brzo se proširio regionom, mobilišući stotine hiljada ljudi u dugom maršu ka regionalnom glavnom gradu, Muzafarabadu. Vlada je tada prihvatila sve zahteve i pokret je proglašen uspešnim.
Kasnije je AAK organizovao još dva duga marša, ovoga puta zahtevajući bolju zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, poslove i penzije za sve. Opet je vlada prihvatila zahteve – ali ih nikada nije sprovela. Kao odgovor, AAK je pozvao na još jedan marš 9. juna ove godine. Međutim, državne snage su pokrenule brutalnu represiju. AAK je proglašen terorističkom organizacijom, a nagrada je ponuđena za informacije u vezi njegovih lidera. Do danas, najmanje 100 ljudi je ubijeno, a oko 1.000 povređeno. Sukobi između demonstranata i bezbednosnih snaga i dalje besne širom Kašmira.
RKS:
Možete li nam reći više o istoriji Kašmira?
AP:
Kašmir je sporno područje između Indije i Pakistana. Ceo indijski potkontinent je nekada bio britanska kolonija, sa dugom istorijom oslobodilačkih pokreta. Nakon Drugog svetskog rata, britanski imperijalizam je oslabio, a ogroman revolucionarni talas zahvatio je Indiju, primoravši Britance da odu. Međutim, pre nego što su otišli, primenili su svoju klasičnu politiku „zavadi pa vladaj”, podelivši potkontinent na dve odvojene zemlje. Pakistan je nastao kao veštačka država 1947. godine. Iako su i Indija i Pakistan stekli nezavisnost, podela je bila praćena ogromnim krvoprolićem na verskoj osnovi – preko dva miliona ljudi je ubijeno, a milioni su bili primorani da migriraju između dve novostvorene nacije.
U vreme podele, status Kašmira je ostao sporan – Indija je tvrdila da pripada Indiji, dok je Pakistan insistirao da je njihov. Godine 1948. izbio je prvi rat između dve zemlje oko Kašmira. Kao rezultat, najveći deo je došao pod indijsku kontrolu, dok su manji delovi zauzeti od strane Pakistana i Kine. Od tada, Ujedinjene nacije su usvojile brojne rezolucije pozivajući na samoopredeljenje Kašmira, potvrđujući da narod treba da odluči da li će se pridružiti Indiji, Pakistanu ili ostati nezavisan. Međutim, čak i nakon skoro 80 godina, taj plebiscit nikada nije održan. Kašmir ostaje podeljen između Indije i Pakistana, a više ratova je vođeno između dve nacije oko te teritorije.
Ljudi na obe strane podeljenog regiona žive pod žestokom i brutalnom represijom. U indijsko-okupiranom Kašmiru, država ima ogromno vojno prisustvo – zapravo, odnos vojnog osoblja prema lokalnom stanovništvu je najveći na svetu. S druge strane, Pakistan se dugo predstavljao na međunarodnom nivou kao branilac kašmirskih prava i nazivao se „garantom” težnji kašmirskog naroda. Međutim, tokom trenutnog pokreta u pakistansko-okupiranom Kašmiru, sve maske su pale. Narod sada može da vidi da je Pakistan podjednako brutalan i represivan kao i indijska država.
RKS:
Šta je rešenje za Kašmir?
AP:
Pravo je kašmirskog naroda da odredi svoju budućnost – oni žele da budu slobodni od okupacije i indijske i pakistanske države. Čvrsto podržavamo pravo kašmirskog naroda na samoopredeljenje i otvoreno izjavljujemo da Kašmirci treba da imaju nezavisnost od Indije i Pakistana, kao i od svih drugih imperijalističkih sila, bilo da su to Kina, Amerika ili bilo koja druga.
Međutim, takođe tvrdimo da se to ne može postići pod kapitalizmom i diktaturom banaka i velikog biznisa. Nacionalno ugnjetavanje postaje samo krvavije s vremenom. Jedini put napred je socijalistička revolucija, u kojoj se radnička klasa u Indiji i Pakistanu bori za oslobođenje svih ugnjetenih nacionalnosti u regionu. Put napred leži u socijalističkoj federaciji indijskog potkontinenta – gde radnička klasa Indije i Pakistana ruši svoje vladajuće klase i ugnjetački kapitalistički sistem, a sve ugnjetene nacionalnosti, uključujući Kašmirce, konačno izvoje svoju slobodu.
RKS:
Koja je trenutno uloga naših drugova u Kašmiru?
AP:
Trenutno, tokom ovog pokreta, imamo 120 članova u Kašmiru u okviru Revolucionarne komunističke internacionale (RKI). RKI ima dugu istoriju u regionu – naša Internacionala je tamo započela rad kasnih 1990-ih, a osnovali smo prve ogranke i počeli održavati sastanke ranih 2000-ih. Najveća levičarska studentska organizacija u pakistansko-okupiranom Kašmiru formalno se pridružila našoj Internacionali. Godine 2005. održali smo veliku konferenciju na kojoj je ta studentska organizacija objavila svoje pristupanje, sa oko 4.000 prisutnih ljudi.
Tokom godina, dosledno smo zagovarali ideje marksizma i revolucionarnog komunizma u Kašmiru, i u jednom trenutku smo imali preko 500 članova. Međutim, zbog promenljivih objektivnih uslova i promena u našem taktičkom pristupu, došlo je do neslaganja. Neki članovi su ispali, dok su drugi emigrirali u inostranstvo u potrazi za boljim prilikama.
Trenutno imamo oko 120 revolucionarnih komunista u Kašmiru, ali zadržavamo značajan politički autoritet i poštovanje među masama. Mi smo među najnaprednijim slojevima ovog pokreta – naši drugovi pružaju otpor na svim tačkama i na svim pozicijama. Zapravo, Revolucionarna komunistička partija (RKP) je jedina partija u Kašmiru i Pakistanu koja je podržala ovaj pokret od samog početka. Sve ostale političke stranke – bilo desničarske, centrističke, levičarske, nacionalističke ili verske – bile su protiv njega.
Nacionalisti su nam čak govorili da pokret u Kašmiru ne može biti zasnovan na osnovnim potrebama poput električne energije i pšeničnog brašna, i da je samo pokret za nezavisnost i slobodu legitiman. Ali mi verujemo da sloboda nije apstraktan koncept – ona je neraskidivo povezana sa životnim potrebama. Ljudi imaju pravo da se bore za bolji život, i mi smo podržali ovaj pokret u svakoj prilici.
Čak i u najtežim vremenima, usred trenutne, brutalne represije – sa hapšenjima aktivista, racijama i rušenjem kuća od strane bezbednosnih snaga – naši drugovi nastavljaju da se bore zajedno sa pripadnicima pokreta, obavljajući važne dužnosti svakodnevno. Iako naši drugovi nisu u vođstvu pokreta, oni aktivno iznose naše pozicije među pripadnicima pokreta i rade na tome da za njih pridobiju podršku.
RKS:
Šta treba učiniti u Kašmiru da bi pokret bio uspešan?
AP:
Da, želimo da ovaj pokret uspe i da porazi brutalnost i represiju države. Iz tog razloga, verujemo da je neophodno ispravno razumeti karakter ovog pokreta i trenutnu situaciju. Naša partija je jasno izjavila da u ovom trenutku u Kašmiru postoji stanje dvovlašća. Na jednoj strani je stari državni aparat – parlament, pravosuđe i administracija. Na drugoj strani, AAK se pojavio kao paralelna vlast. Čak je i premijer pakistansko-okupiranog Kašmira priznao da ti komiteti predstavljaju paralelnu vlast, a mnogi ministri u pakistanskoj vladi su više puta izjavili da ne mogu prihvatiti „državu u državi”.
Slažemo se da AAK predstavlja paralelnu vlast. Oni imaju prisustvo na terenu, sa izabranim predstavnicima na nivou gradova, opština, okruga, pa čak i na centralnom nivou. Ljudi iznose svoje pritužbe ovim komitetima – čak i protiv policije i okružne uprave – i potpuno su izgubili poverenje u državne institucije poput pravosuđa i parlamenta. Trenutno se održavaju opšti izbori, ali zbog poziva komiteta na bojkot, postoji veoma snažno odbacivanje izbornog procesa. Niko ne glasa, a u mnogim oblastima izbori nisu mogli ni da se održe zbog sedenja, protesta i drugih aktivnosti koje organizuju komiteti.
Jasno je da dvovlašće postoji, i verujemo da je put napred za komitete da okončaju ovu dvojnost i uspostave se kao nova vlada. Trebalo bi da proglase da se sva državna vlast prenosi na komitete, i da najave kraj starog aparata – parlamenta, pravosuđa i okružne uprave – koji su izgubili sav kredibilitet zbog korupcije, pljačke i otimačine, i koje mase sada mrze.
Međutim, vođstvo komiteta je neodlučno i okleva da preduzme ovaj korak. Oni nisu ubeđeni da zapravo drže vlast – što mi vidimo kao veliku grešku. Kao rezultat, vlast im izmiče iz ruku.
Vlast je objektivno u rukama komiteta, ali im nedostaje svest o vlasti koju zapravo poseduju. Naša partija zato iznosi parole da se sva vlast prenese na komitete, da njihova poruka mora biti odlučna, i da treba hrabro da preuzmu vlast, dok istovremeno apeluju na radničku klasu Pakistana da izrazi solidarnost i podršku. Iako su neki lideri uputili takve apele, oni moraju biti snažniji i ubedljiviji.
Štaviše, nakon što komiteti preuzmu vlast, predložili smo da odmah proglase besplatno obrazovanje za sve, besplatnu zdravstvenu zaštitu za sve i garanciju zaposlenja. U skladu sa sopstvenim zahtevima da se okončaju raskošne privilegije elite, birokrata i političara koje su od javnog troška, treba samo da sprovedu ove mere. Takvi potezi bi odjeknuli snažno – ne samo kod radničke klase u Pakistanu, već i preko granice u Indiji. Nedavno smo u Indiji svedočili masovnom pokretu – takozvanom „Bubašvaba pokretu” – koji je uspeo da porazi Modija, lidera koji se široko smatrao nepobedivim moćnikom sa ogromnom narodnom podrškom. Ipak, kada se mase dignu i izađu na ulice, čak i najmoćnije figure mogu biti srušene.
Sličan ustanak u Pakistanu izazvao bi potrese širom celog regiona, koji već doživljava revolucionarne potrese – kao što smo nedavno videli u Bangladešu, Nepalu, Šri Lanci i šire. To bi moglo pokrenuti lančanu reakciju širom Južne Azije. I verujemo da rušenje kapitalizma i socijalistička revolucija možda nisu daleko – već možemo videti kako se oblikuju na horizontu.
