Srbiji, kao i svim okolnim zemljama u suštini je potrebna partija bazirana na radničkoj klasi, čije je poverenje stekla doslednom borbenošću i zalaganjem za njene interese. To je pozicija od koje komunisti počinju i za šta se zalažu. Ali daleko od toga da se sa tim zaključkom iscrpljuju sva pitanja što se tiče izbora, partije i politike, kada takva revolucionarna radnička partija još uvek ne postoji. Pre svega, glavni temelj delovanja komunista jeste zalagati se za onu politiku koja će podići svest i položaj radničke klase, i time je ojačati. Kako piše u Manifestu komunističke partije „Jednom rečju, komunisti svuda pomažu svaki revolucionarni pokret protiv postojećeg društvenog i političkog stanja.”
Razbiti mašineriju
Vučićev režim jeste stabilizovao srpski kapitalizam time što je uspešno dovodio strane investicije u Srbiju. Došao je na vlast nakon „žutih lopova”, koji su desetkovali radničku klasu i čija je karijera na vlasti završena svetskom ekonomskom krizom u njihovom poslednjem mandatu, nakon čega su evropeizovani radikali popunili politički vakuum. Ali cena toga bila je jeftina preprodaja srpskih radnika, masne subvencije stranim investitorima od državnog novca dobijenog štednjom u obrazovanju, zdravstvu, kulturi i infrastrukturi, kontrola radnih mesta pri državnom aparatu, redovna izborna krađa, te veze sa organizovanim kriminalom.
Vladavina Srpske napredne stranke od početka je izazivala nelagodnost mnogih, zbog mračne prošlosti Srpske radikalne stranke, kojoj su lideri novoformirane političke opcije više od deceniju pripadali, a kojoj su se ubrzo pridružili i dojučerašnji „žuti lopovi”. Prva stvar koju je nova vlada, zajedno sa Socijalističkom partijom Srbije uradila, jeste usvojila Zakon o amnestiji, gde je smanjila zatvorske kazne brojnim zatvorenicima. Taj događaj je bio početak veza kriminala i nove vlasti koji će u početku biti skriven, a godinama sve se jasnije ispoljavati, a čije krunisanje je obeleženo u prošlogodišnjoj revoluciji, sa formiranjem Ćacilenda i nebrojenih napada na studente i demonstrante od strane kriminalnih slugu režima, od kojih su među najopasnijim bili napad na studentkinju u kojem joj je polomljena vilica, te napadi automobilima na studentkinje koji su mogli biti kobni, a koje je Vučić pothranjivao provokativnom, dehumanizujućem retorikom, zajedno sa ostatkom svoje kamarile, a značajan deo njih i pomilovao.
Izvor: dragantrifunovic helivideo Instagram
U savezu sa ovim kriminalnim slojem, probio se i sloj lobista koji je bio povezan sa prevashodno zapadnim centrima moći. Ljudi poput Ane Brnabić, Siniše Malog, Zorane Mihajlović, mogli su da se drže podalje od nasilničkih elemenata iz svoje stranke i oni su bili lica za pospešivanje poslovanja, naravno na čelu sa Aleksandrom Vučićem. Umesto otvoreno ružnog lica organizovanog kriminala, ovi nasmejani uglađeni ljudi, bili su ti koji su apelovali na krupni kapital sa Zapada da se oplođuje u Srbiji, po jeftinoj ceni, dok su takođe sprovodili njegovo nesmetano širenje, tako što su nasilnijem krilu prepustili posao pritiskanja društva da trpi sve posledice koje kolonizacija nosi sa sobom.
Ova klika sada ima mnogih bezimenih lepih lica, ali ona nisu ništa manje zla i odgovorna od onih kriminalnih. Ona su i gora. To su ljudi na čelu korupcije koja je dovela do smrti 16 ljudi. Goran Vesić, pre pada nadstrešnice, zagovarao je smanjivanje zakonskih regulacija za investitorsku gradnju, kako bi sektor bio privlačniji za investicije. Ista ekipa, htela je da dovede Rio Tinto, uništiti prirodu doline Jadra protiv volje većine naroda, a onda je nasilno krilo SNS čak i fizički napadalo one koji se organizuju protiv toga. Uz to, režim nikada nije prestao da skače iz afere u aferu, od Savamale, Jovanjice, pada helikoptera, afere Milić, i brojnih drugih.
Rast u ekonomiji, veze sa Evropskom unijom, držanje društva pod čvrstom kontrolom, preživljavanje značajnog broja masovnih pokreta, činili su Srpsku naprednu stranku sve arogantnijom, i zbog toga sve korumpiranijom. Dok je u početku mafijaški „krala, ali i davala narodu”, sa njenim uspesima i osećajem nedodirljivosti, apetite ovog ološa sve je teže bilo zadovoljiti. Taj apetit je na kraju imao kobne posledice. To ne samo što vidimo sa padom nadstrešnice, nego i svim sredstvima kojima se režim koristio da bi se održao na vlasti.
Sve ove stvari u vezi režima mogu da ne vide samo oni koji ne žele da ih vide, te najnazadniji elementi u društvu kojima ovo mafijaško stanje odgovara. Opstanak SNS mašinerije na vlasti daleko je opasniji nego bilo šta da se desi sa njihovim padom, jer SNS ni u kom pogledu nije pokazao volju za bilo kakvu popustljivost. Baš naprotiv. Ono čemu smo svedočili prošle godine nije ništa manje bio nego građanski rat bez vatrenog oružja vlasti protiv sopstvenog naroda. Stranka koja je demonstrante nazivala teroristima nakon što ih je povređivala, sada formira koaliciju pod nazivom Ujedinjena Srbija, a slogan joj je „Srbija pobeđuje”, gde poistovećuje svoju stranku sa celom Srbijom.
Nastavak njihove vladavine samo bi produbio njihovu aroganciju, do još većih i kobnijih posledica po sve nas. Da samo uzmemo ovo u obzir, glasanje za Studentsku listu je najbolji izbor za glas protiv režima, čak i da su glasači nesigurni gde bi njena vlast vodila. Razbiti mašineriju Srpske napredne stranke prvi je zadatak svih koji žele da vide mogućnost za boljim društvom i zbog toga je u interesu radničke klase. Ovo je bitka koja nam se nameće, a ostale ćemo nastaviti kada dođu.
Izvor: FoNet/Aleksandar Barda
Reset političke scene
Iako je primarni cilj razbiti SNS mašineriju, izuzetno važno je i dosadašnjim političkim akterima pokazati koliko nisu dobrodošli. Skoro 10 godina Srpska napredna stranka izaziva masovne proteste zbog pritiska koje pravi na društvo, a nijedna od tzv. opozicionih stranaka nije uspela da te pokrete preusmeri ka njenom padu, nego ih je naprotiv, uvek vraćala u sigurnosne kanale, dalje od pravih problema koji muče većinu. Čak i za vreme ovog pokreta bili su toliko nesposobni da su umalo ugasili pokret odmah na početku, te kada su studenti preuzeli vođstvo nad njim, svi su rado dočekali distanciranje studenata od opozicije i u tome videli njihove čiste namere.
Za vreme cele dužine pokreta ova ista ekipa je molila studente za saradnju u padu Vučića i govorila kako su oni nezaobilazni u tom procesu, uprkos potpunom nedostatku rezultata opozicije u borbi protiv režima. Nekolicina ovih stranaka odlučilo je da uprkos „referendumskoj atmosferi” ipak nastupi na izborima, pokazujući koliko su odsečeni od raspoloženja masa, i koliko bitno im je čuvanje njihovih fotelja. Sa druge strane, značajan deo ovih nesposobnih stranaka odlučio se na podršku Studentskoj listi, te pružanju svojih resursa njoj na raspolaganje, ne zato što im je stvarno stalo do podrške, nego zato što znaju da postoji ogroman rizik da ne bi prešli cenzus i da bi im se ugled zbog takvog poteza izuzetno srozao. Ovi licemeri, koji su do juče sebe smatrali nezamenjivima, danas se nadaju da će ovom lažnom podrškom nekako spasiti svoje nesposobne strankice za neku drugu rundu izbora i kooptirati deo Studentske liste dugoročno u svoje redove.
Ni za jedne, ni za druge ne treba da imamo milosti, a još veća pobeda bi bila da ni Socijalistička partija Srbije ne pređe cenzus, s obzirom na njeno lagano osipanje, koja je za vreme celog pokreta bila sluga Srpskoj naprednoj stranci, uprkos tome što je SNS prethodno potkopao i preuzeo njeno biračko telo. Reset političke scene, ako ništa, osvežila bi izuzetno ustajalu i usmrdelu političku scenu u Srbiji u kojoj gledamo ista lica već 35 godina, time što bi kaznio sve postojeće stranke establišmenta.
Pobeda na izborima ili pobeda na ulici
Ranije smo iznosili stavove oko toga zašto su izbori bili pogrešan potez, kakve izazove bi formiranje Studentske liste napravilo. Da zahtev za izborima nastaje usled zamora pokreta, te da će se Studenti u blokadi odreći svog političkog autoriteta u korist „stručnjaka” i time otupiti oštricu pokreta. Da je 15. mart bio propuštena prilika i da su izbori Vučićev teren sa kojim je on razvukao svoju vladavinu za još više od godinu i po dana. Da kada se uđe u parlament ne postoje mehanizmi kontrole izabranih. Te da zahtev za tzv. lustracijom i čistkom u državnom aparatu, koji mase izuzetno žele i koji je u ublaženom obliku čak uvršten u programskim tačkama Studentske liste, ne može biti sproveden bez razbijanja buržoaskog državnog aparata kao celine, jer se od njegovih pripadnika očekuje da vode rat među sobom, umesto da štite jedni druge od nas.
To sa druge ne znači da kada se izborna borba nametne pred nama da ne možemo i dalje kritički podržati onu stranu čija bi pobeda predstavljala pobedu pokreta nad režimom, pa makar ta pobeda imala svoje probleme posle.
Ne treba da se zavaramo – Studentska lista neće biti radnička partija. Kao što smo rekli, njeni kandidati prevashodno su sastavljeni od srednjeklasnih intelektualaca. Prednost toga je što ti ljudi definitivno još uvek nisu na uzdi kapitalističke klase. Ali s obzirom da su se plenumi, zborovi i druge inicijative ili demobilisali, ili preusmerili svoje snage ka izbornoj kampanji, te tendencije bezuslovnog poverenja koje se daje Studentskoj listi, nedostatak kontrole odozdo stavljaće veliki pritisak na Studentsku listu od strane kapitalističke klase da joj se pokori.
Ipak, treba istaći poteze koje su ispravni. Studenti u blokadi Beograda napravili su nekoliko objava pod nazivom „Šta će studenti da urade za tebe?”, u kojima sve do jedan zahtev je bio za radničku klasu. Među njima su menjanje Zakona o štrajku u korist radnika, poboljšanje javnog zdravstva, topli obrok u iznosu 10 posto plate, regres jednak prošlomesečnoj zaradi, minimalna zarada koja prati troškove života, uvođenje zaposlenja na neodređeno nakon 12 meseci, te poboljšanje položaja posebno prosvetara, čiji su uslovi rada izuzetno loši i koji su izneli ključni štrajk na poziv studenata u toku prošlogodišnje revolucije. Ali treba primetiti i nedostatak naglaska na ovim stvarima u 11 programskih tačaka Studentske liste.
Ono što moramo imati na umu jeste da bi pobeda Studentske liste otvorila neka pitanja koja se nisu mogla videti dok su Vučić i Srpska napredna stranka bili na vlasti. Veoma je verovatno da bi pobedom Studentske liste osetili boljitak na neko vreme i na nekoliko frontova, ali ako nas je Peti oktobar nešto naučio, izazovima neće biti kraj sa padom režima.
Odmah na prvom izbornom mitingu, apelovalo se na tužioce i sudije da se obračunaju sa kriminalom, i to iste one koje su više od deceniju bili popustljivi prema zločinima režima. Kandidatkinja Studentske liste, Sarah El Sarag, u medijima je odmah naglasila da neće biti političkih odmazdi, kao da su kriminal i politika nekako razdvojeni, posebno u slučaju SNS.
Sa odlaskom Vučića, pokazaće se koliko su zapravo duboki problemi srpskog i svetskog kapitalizma, koji je stvarni uzrok ovog stanja u društvu. Pokazaće se da institucije kapitalizma mogu dati ustupke, ali dugoročno ne mogu da rade u korist radnog naroda, nego protiv njega. Da će te institucije napraviti hiljadu kompromisa sa kriminalnim biznismenima koje program Studentske liste targetira. Da će imperijalističke zemlje tolerisati ustupke radnom narodu samo privremeno zarad smirivanja borbenog raspoloženja. Da će uneti maksimalne napore da kooptiraju Studentsku listu za svoje potrebe, nasurpot potrebama radničke klase. Da je naša snaga u štrajku i na ulici, ne u institucijama. Da su plenumi i zborovi zapravo jedine institucije koje stvarno pripadaju nama. Da ne može postojati kapitalizam sa lepim licem, a pogotovo ne u perifernoj zemlji kapitalizma, kao što je Srbija. Najnapredniji slojevi shvatiće da je potrebno razbiti celu mašineriju kapitalizma da bi nam stvarno moglo biti bolje, a ne samo onu od Srpske napredne stranke, i da se to može postići jedino socijalističkom revolucijom.
Mnogi strahuju da će Srpska napredna stranka pokrasti izbore, zbog svih poteza koje smo videli da je vukla do sada. Taj strah nije neosnovan, pogotovo što je Vučić u svom govoru napuštanja predsedničke pozicije opet najavio nasilje na izborni dan, ali treba primetiti i neopisivu slabost koju režim oseća. Predizborna kampanja Vučića prolazila je neslavno čak i na režimskim medijima, moral u vladajućoj stranci je na izuzetno niskom, a neslaganja i tenzije u njoj na visokom nivou, i ne treba da nas iznenadi ni da režim padne kao kula od karata i da ga Studentska lista razbije na izborima. Najveća opasnost mogla bi pre svega doći iz same Studentske liste, da pokaže bilo kakav znak popustljivosti prema Vučiću i establišmentu u zaletu do izbora. Njoj treba da stanemo na put ako se pojavi, a još više kada Studentska lista dođe na vlast i bude se očekivalo da sprovede one delove programa od kojih ima korist radnička klasa.
Svakako, bilo bi naivno biti nespreman na scenario krađe. U slučaju da izbori budu pokradeni, svaki glasač mora da zna da se odbrana njegove izborne volje onda seli na ulicu. Peti oktobar je bio mačji kašalj naspram količine ljudi koje su studenti mobilizovali 15. marta 2025. Ako na taj način istorija mora da se ponovi, mase u Srbiji će se tom pozivu rado odazvati.
