Izbori 25. oktobra označavaju kvalitativnu promenu u Srbiji i politički zemljotres koji odjekuje Balkanom.
Studentska lista (SL) odnela je pobedu sa impresivnih 52,7 odsto glasova (osvojivši 141 mandat), dok je vladajuća Srpska napredna stranka (SNS) Aleksandra Vučića, ostvarila svega 39,2 odsto (103 mandata), u onome što se može okarakterisati kao referendum protiv režima. Izlaznost birača dostigla je 70 odsto.
Ovde nije bila reč o običnim izborima, već o kulminaciji dugotrajnog masovnog pokreta koji se suprotstavio vlasti Vučićevog ukorenjenog režima koji se tokom 14 godina vladavine duboko uvukao u sve pore srpske države i društva.
Prizori puni radosti obeležili su trenutak kada su stotine hiljada ljudi širom zemlje, odmah nakon što je Vučić priznao poraz, spontano krenule u zajedničko slavlje. Ova slavlja svedoče o dugoj i teškoj borbi koju je srpska omladina vodila duže od dve godine, uz široku podršku masa, boreći se sa klevetama, provokacijama, blaćenjem, zastrašivanjem, državnom represijom i direktnim nasiljem koje su sprovodili plaćeni batinaši SNS-a. Desetine hiljada ljudi nastavile su sa slavljem i narednog dana.
Međutim, uprkos euforičnom raspoloženju, značajan deo pokreta ispravno shvata da, iako poraz Vučića predstavlja važan prvi korak, režim još uvek nije uništen. Oni instinktivno teže da iskoriste zalet koji je masovni pokret stekao, kako bi zadali odlučujuće udarce režimu i njegovim omraženim slugama.
Najupečatljiviji primer tog revolucionarnog raspoloženja, u samoj izbornoj noći, bila je masovna akcija uklanjanja Ćacilenda. Ovaj kamp su više od godinu dana u samom centru Beograda držali režimski lojalisti, naoružani nasilnici, kriminalci i razni provokatori; on je bio izvor neprestanih provokacija i napada, a štitila ga je teško opremljena policija za razbijanje demonstracija.
Hiljade ljudi krenule su pravo na Ćacilend s namerom da unište taj kamp. Kako se vest širila, pridruživao im se sve veći broj ljudi. Svaki pokušaj direktne intervencije žandarmerije bio bi osuđen na neuspeh, a uz to bi samo dodao ulje na vatru. Umesto toga, policija se povukla.
Sledećeg dana, demonstranti su upali u beogradske prostorije ozloglašenog provladinog medija Informer, prekinuvši njegov program uživo i suočivši se sa glavnim urednikom, Draganom J. Vučićevićem.
Vučić tvrdi da je to bio napad na „slobodu govora”, ali je to zapravo bila zdrava reakcija pokreta usmerena protiv „slobode” koja je omogućavala šačici privilegovanih i zaštićenih poslušnika da klevetaju i fabrikuju lažne vesti – „prava” koje su godinama beskrupulozno zloupotrebljavali kako bi pružali podršku sve očajnijem i trulijem političkom režimu.
Nezavisno udruženje novinara Srbije saopštilo je da će podneti zahtev za oduzimanje dozvole za emitovanje programa televiziji „Informer”, navodeći kao razlog sistematsko kršenje zakona i programskih obaveza. Ova borba se, u manjoj ili većoj meri, tiče svih medija, počevši od privatne medijske grupe Pink, koja podržava Vučića, pa sve do javnog servisa RTS-a.
Vučić ode
Koji je značaj ovog razvoja događaja? Jedan deo pokreta ispravno shvata da izborni poraz SNS-a ne znači da je režim iskorenjen. Njegova baza moći je uzdrmana, ali ona mora biti uništena revolucionarnim sredstvima. Svako opuštanje po tom pitanju znači davanje vremena reakcionarnim snagama da se pregrupišu, odbrambeno utvrde i pri prvoj prilici povrate inicijativu. One se mogu osloniti na duboku mrežu podrške koju i dalje imaju u najmračnijim rupama srpskog društva i države.
Ono što se dešava u Srbiji oko ovih događaja nisu „obični izbori”. Ovo je bliže revolucionarnom preokretu.
Ovo nisu bili pošteni izbori, čak ni prema iskrivljenim standardima koji definišu „poštene” izbore u razvijenim kapitalističkim zemljama. I tamo su pravila buržoaske demokratije, ipak, prilagođena u korist vladajuće klase, a svi masovni mediji nalaze se pod kontrolom kapitalista. Svako ko ima oči može da vidi kako se, na primer u Nemačkoj ili Francuskoj, „zakon” savija tako da omogući izuzetno nepopularnim vladama da godinama ostanu na vlasti, uprkos masovnom protivljenju. Istovremeno, one donose reakcionarne zakone, poput onih kojima se kriminalizuju protesti i klasna borba, te se bezobzirno oslanjaju na državnu represiju kako bi ugušile široko rasprostranjeni bunt.
Ipak, izbori i redovno funkcionisanje društva i dalje se odvijaju prema određenim pravilima.
U Srbiji su Studentskoj listi nametnuti izuzetno nepovoljni uslovi za učešće na izborima, a kamoli za pobedu na njima. Pobeda je bila moguća jedino uz izuzetno snažnu masovnu mobilizaciju.
Zašto se, dakle, Vučić odlučio na raspisivanje ovih izbora? Verovatno je računao da može iskoristiti umor, nagomilan tokom dve godine, kod mobilisanih mladih ljudi i masa koje su ih podržavale. Raspisivanjem vanrednih izbora, pokretu je ostavljeno nešto više od mesec dana za organizovanje i sprovođenje izborne kampanje, uz gotovo nikakav pristup medijima.
S druge strane, izborna mašinerija SNS-a sprovela je temeljne pripreme, zasnovane na uigranoj kombinaciji korupcije, pretnji i ucena. Vučić se nadao da će u tome uspeti, ali je katastrofalno pogrešno procenio stvarno raspoloženje u društvu. Njegova opklada se nije isplatila.
Masovni pokret je dobio novi zamah čim je postalo jasno da se ukazuje prilika za zadavanje odlučujućeg udarca režimu. Kako se datum izbora približavao, postajalo je sve očiglednije da Vučićevoj bazi podrške pada moral, dok je masovni pokret jačao, odolevajući provokaciji za provokacijom.
Međutim, rezultat nije ostavio mesta nikakvoj sumnji.
Masovna mobilizacija
Izborna kampanja Studentske liste (SL) organizovala je karavane koje su predvodili studenti, sa ciljem da dopru do svakog sela i grada u zemlji. Dok su mejnstrim mediji, uključujući RTS, tokom cele kampanje gotovo potpuno ignorisali Studentsku listu, desetine hiljada njenih pristalica krenule su na teren, kucajući na svaka vrata, kako bi saslušale probleme običnih ljudi.
Važan deo programa Studentske liste je borba protiv korupcije, što nailazi na snažan odziv među mladima i radničkom klasom. Oni su iz prve ruke videli uspon lopova, pljačkaša i prevaranata koji su se obogatili i stekli moć pod režimima nakon raspada Jugoslavije, kao i sve veću nejednakost koja je iz toga proistekla. To je stanje koje se mora promeniti.
Njihov program, između ostalog, postavlja i pitanje drastičnog povećanja sredstava za obrazovanje, zdravstvo (lekar u svakom selu) i socijalno stanovanje, kao i povećanja minimalne zarade.
Jasno je da je mobilizacija masa protiv režima bila ključna za ostvarivanje izborne pobede, a njen značaj prevazilazi okvire samog, impresivnog rezultata. Ovakav prikaz snage takođe je poslužio da se jasno stavi do znanja da bi svaki pokušaj nepriznavanja rezultata izazvao revolucionarno previranje.
Mobilizacija za predizborni skup u četvrtak, 22. oktobra – kada je 150.000 ljudi ispunilo ulice i Trg Slavije u Beogradu, po svom obimu i energiji mogla se porediti sa masovnim demonstracijama od 15. marta 2025. godine, koja je na ulice izvela stotine hiljada ljudi. Događaj od 22. oktobra bio je pravi izraz masovnog prkosa, koji je predstavljao konstantu u svim mobilizacijama tokom protekle dve godine. S druge strane, Vučić se obratio grupi od svega nekoliko hiljada pristalica u jednoj sportskoj hali, čime je taj kontrast postao još uočljiviji.
Masovna akcija je takođe zauzela centralno mesto na samom izbornom danu. U nedelju, desetine hiljada ljudi se mobilisalo kako bi se suprotstavili eventualnim pokušajima krađe izbora. Ova masovna mobilizacija bila je, po svemu sudeći, ključni faktor koji je primorao Vučića da tako rano prizna poraz i odustane od svih planova koje je režim možda imao, a koji su podrazumevali oslanjanje na snažne policijske snage za razbijanje demonstracija i lojaliste okupljene oko Ćacilenda.
Uprkos ozbiljnim pretnjama, desetine hiljada ljudi izašle su na ulice, i to uprkos pozivima nosioca Studentske liste, Ilije Srdanovića, da ostanu kod kuće. Kao što je već istaknuto, masovna akcija je uspešno očistila Ćacilend, a žandarmerija i interventna policija našle su se pred izborom ili da se povuku, ili da izazovu masovan revolucionarni odgovor.
Rukovodstvo Studentske liste je u više navrata pozivalo na smirivanje situacije i na to da se mase demobilišu tokom izbora i nakon njih. Bez jasne revolucionarne strategije, neizbežno je da će pokušaj uklanjanja temelja na kojima počiva vlast režima biti potkopan.
Međutim, saznanje da kada se mase jednom mobilišu ništa ih ne može zaustaviti, ostaće u svesti onih koji su proživeli ove događaje. Ukoliko se pojavi ozbiljna pretnja temeljnim promenama koje se zahtevaju i očekuju od nove vlasti, ove pouke će ponovo izbiti u prvi plan.
Šta sada?
Naša je dužnost, kao komunista, da postavimo pitanje: šta sada?
Kao što smo istakli, izborna kampanja SL-a nije mogla biti vođena, a kamoli dobijena, bez masovne mobilizacije. Studentski plenumi, osnovani u decembru 2024. godine – i komšijski zborovi, koji su nikli u proleće 2025, tokom protekle godine su se istrošili usled umora, dok su mobilizacije stagnirale. Izborna kampanja je ponovo oživela i podstakla masovno organizovanje kroz posmatračke odbore i druge oblike samoorganizovanja. U tome leže snaga i zamah sadašnjeg pokreta.
Suočen s tim, Vučiću nije preostalo ništa drugo osim da se povuče. Ali, kakva je sada Vučićeva strategija? Koji izazovi se javljaju u prelaznom periodu između izbora i formiranja nove vlade na čijem će čelu biti SL? I kada do toga dođe, sa kakvim će se scenarijem suočiti nova vlada?
Jedno je sigurno, a to je da je vrlo verovatno da će SNS pokušati da što više odugovlači ovaj prelazni period. Prema pravilima, on može potrajati i do 90 dana, što reakcionarnim snagama daje vremena za pregrupisavanje, naročito ako se ima u vidu da su svi funkcioneri koji su podržavali Vučićev režim i dalje na svojim mestima, na svim nivoima državnog aparata, u policiji, tajnim službama, vojsci, pravosuđu, ministarstvima i javnoj upravi. Vučićev tabor jeste ošamućen, ali se može povući i utvrditi svoje snage. Isti oni kriminalci koji su svoj položaj i privilegije stekli pružajući podršku Vučiću mogu iskoristiti ovo vreme da zatru tragove, repozicioniraju se i pokušaju da nametnu uslove novoj vladi, ili pak da osmisle plan ekonomskog razaranja ili sabotaže, a možda i obe.
Prilikom formiranja vlade, pa čak i pre toga, moguće je da će se SL naći pod ogromnim pritiskom iznutra državnog aparata, pojačan imperijalističkim pritiskom, naročito od strane Evropske unije i SAD. Oni će vršiti pritisak na SL da ublaži svoj program, da „bude realističan” i tako dalje.
Njihov cilj će biti da odmah u početku „vežu ruke” novoj vladi koju predvodi SL, obavezujući je na poštovanje „svetih” pravila kapitalizma, pre svega interesa stranih investitora. Fon der Lajenova i njeni saradnici davaće „prijateljske” savete, uz obećanja o integraciji u EU. Već zahtevaju da Srbija uvede sankcije Rusiji, uslov koji bi predstavljao izuzetno težak teret za srpsku privredu, a koji lideri SL-a kulturno odbijaju.
Moguće je da ovo neće postati ključna tačka sporenja. Međutim, u određenom trenutku, ukoliko vlada koju predvodi SL odbije da ispuni zahteve EU i povinuje se, EU će pokazati zube i promeniti ploču.
Moramo biti jasni. „Civilizovane“ evropske sile nisu prijatelji srpskog naroda. One su sve vreme pružale podršku Vučiću i nemaju apsolutno nikakvog interesa da podrže vladu SL-a koja sprovodi značajne reforme, i to u trenutku kada gotovo sve evropske vlade sprovode štetne rezove u socijalnoj potrošnji, dok istovremeno bacaju novac na ponovno naoružavanje i militarizam. Cela Evropa je u plamenu, kao posledica ove politike.
One neće tolerisati sprovođenje suštinskih reformi u Srbiji. Učiniće sve što je u njihovoj moći kako bi efektivno sprečile vladu SL-a da realizuje svoj program.
Ako neko u to sumnja, dovoljno je samo površno pogledati pogubnu ulogu koju je odigrala takozvana „trojka“ (Evropska komisija, MMF i Evropska centralna banka) u gušenju revolucionarnog uzleta grčkog naroda, kao i pokušaj vlade Sirize u Grčkoj 2015. godine da zaustavi mere štednje i sprovede skromne reforme.
Međutim, vlada SL-a se neće suočiti samo sa otporom iz Brisela ili Vašingtona. Može se reći i da će se suočiti sa sabotažom i otporom iz samog srca srpske države – birokratije, pravosuđa i bezbednosnih snaga.
Pitanje borbe protiv korupcije, koje je od ključnog značaja, rukovodstvo SL-a postavlja u isključivo pravnim okvirima. To se nadovezuje na shvatanje da je, u većini slučajeva, ogromno bogatstvo stečeno na kriminalan način, tj. pljačkom, korupcijom i zloupotrebom privilegovanih položaja u državom aparatu nakon raspada Jugoslavije.
Ipak, ovde moramo biti sasvim jasni. SL plasira opasnu iluziju da borbu protiv korupcije može sprovesti reformisani srpski državni aparat, kada je upravo taj državni aparat u središtu problema i decenijama je dozvoljavao da se pljačka nastavi. To se odnosi i na pravosuđe, bezbednosne službe i policiju.
Korupcija je široko rasprostranjena u svim kapitalističkim zemljama, ali u zemlji kao što je Srbija ona ima još više strukturnu ulogu. Ona je sastavni deo sistema, a protiv nje ne može da se bori državni aparat koji je hiljadama niti, formalnih i neformalnih, povezan sa vladajućom klasom. Samo alternativna vlast, zasnovana na radnicima i omladini Srbije, može da iznese takvu borbu.
Iznesimo borbu do kraja!
Dakle, šta vlada SL-a može da učini kako bi sprovela radikalnu transformaciju srpskog društva, koju od nje očekuje masovni pokret zahvaljujući kojem je i došla na vlast?
Moramo imati na umu da reakcionarne snage deluju snažno u onoj meri u kojoj mogu da se oslone na inerciju buržoaskog društva. Da su zaista svemoćne, i da zaista sve zavisi od njih, Vučić bi i dalje bio na vlasti. Revolucionarna mobilizacija omladine, radničke klase i šire srpske javnosti jedina je snaga koja može da pruži snagu neophodnu vladi SL-a za sprovođenje njenog programa.
Neizbežno je da će predstojeći period biti obeležen protivrečnostima. S jedne strane, među masama postoji opšte poverenje u vladu SL-a, zasnovano na ideji da je izborna pobeda liderima SL-a dala legitimnu vlast da sprovedu svoj program. Mnogi u pokretu smatraju da SL-u treba dati vremena da to i ostvari. S druge strane, pojedini delovi pokreta preduzimaće direktne akcije kako bi ubrzali proces promena. Bićemo svedoci snažnih masovnih akcija svaki put kada reakcionarne snage pokušaju da izmile glavu i ugroze taj proces.
Od ključnog je značaja da se u ovom procesu zborovi i plenumi revitalizuju, ojačaju i konsoliduju, te da puste korene u masi radničke klase, na svakom radnom mestu. Izborna kampanja je pokazala da je moguće da pokret dopre do svakog doma, do svakog radnika, penzionera i mlade osobe u svakom delu zemlje, i da ih ubedi da izađu na glasanje. Sveprožimajuća organizacija pokreta mora stići do svih radnih mesta.
Samo jačanjem organa alternativne vlasti moguće je podržati, odbraniti i sprovesti neophodnu radikalnu transformaciju društva.
Kao komunisti, odlučni smo da ovu borbu izvedemo do njenog konačnog zaključka.
