Približno šezdeset posto Amerikanaca su protiv rata u Iranu od samog njegovog početka. Ako uporedimo to sa devedeset posto podrške ratu u Afganistanu od njegovog početka 2001. godine, iz toga možemo videti kolika tektonska promena se desila u Sjedinjenim državama u poslednje dve decenije.
Tek 1967. godine je Vijetnamski rat postao nepopularan koliko je ovaj bio već od prvog dana. Razlika je u tome što je do 1967. godine, poginulo više od jedanaest hiljada vojnika. Sadašnji rat nije još postao ni kopnena invazija, mada, sudeći prema kretanjima na terenu, čini se da će uskoro postati, čime će u stvari i postati Vijetnam.
Tekst originalno objavljen 1. aprila
Ovo je početak kraja pokreta MAGA, koji je Trampa pre samo osamnaest meseci doveo na vlast kao „predsednika mira”, koji će vratiti radna mesta i smanjiti cene u prodavnicama. Iz rata se Tramp povući ne može, kraj nije na vidiku, i četiri dolara po galonu benzina je samo početak rasta cena.
Iskustvo nas uči da direktno povežemo ovaj rat i rast cena benzina, kirija i svih ostalih dobara. Ali, u mislima miliona ljudi, povezano je i sa Epstinom.
U prva tri dana od početka animoziteta saveza SAD-Izrael protiv Irana, fraza „Operation Epstein Fury” (Operacija „Epstin Bes” – igra reči na zvanični naziv Operation Epic Fury/operacija “Epski bes”) je tvitovana sto hiljada puta. Jedan duhoviti „ril” na Instagramu je izračunao da su troškovi prvih deset dana operacije, koji su zamenili Ajatolaha Hamneja Ajatolahom Hamnejem, isti kao da se svakom američkom beskućniku dalo trideset hiljada dolara, ili su jednaki ceni četiristo pedeset Epstinovih ostrva.
Iransko vođstvo dobro razume ovu činjenicu, te je koriste kao vrlo efektivnu propagandu protiv rata. „Sudbina našeg dragog Irana, koji nam je dragoceniji od života”, predsednik iranskog parlamenta govori skupštini, „u rukama je ponosne iranske nacije, a ne Epstinove bande.”
Kakva je povezanost ovoga rata sa Epstinom? Pre svega, većina Amerikanaca (52posto) veruje da je da ih je predsednik gurnuo u ovaj katastrofalan rat da bi skrenuo pažnju sa skandala o Epstinu. Nesumnjivo je da ima istine u ovoj tvrdnji.
U umovima velikog dela američke srednje i radničke klase, ova veza sa Epstinom je mnogo značajnija. Ima moć da objasni sve. „Naravno da Tramp ne mari za rast cena nafte; naravno da neće srediti ekonomiju”, mnogi govore sebi, uključujući pokajnike koji su glasali za njega, „Iz istog razloga zbog kog neće objaviti sve Epstinove dosijee. On je deo Epstinove klase”.
Milioni ljudi direktno povezuju stanje radničke klase kod kuće sa imperijalističkom pljačkom i klanjem u svetu, i nelegitimnom vlašću nasilne, eksploatatorske klase – Epstinove klase. To su izrazito napredni i istiniti zaključci!
Potreban je samo mali korak od tog zaključka do volje da se Epstinova klasa zbaci sa vlasti i da se izvrši eksproprijacija njihove imovine.
Epstinova klasa
Poslednjih nekoliko nedelja, dramatična dešavanja su praćenja jednom zapanjujućom optužbom, ako se razmisli o implikacijama iste.
Nakon vikenda ispunjenim međusobnim pretnjama Trampa i Irana, cena nafte se dramatično povećala u ponedeljak ujutru, 23. marta. Onda, u 6:49 sati, prepodneva po njujorškom vremenu, neko se opkladio sa ogromnim ulogom očekivajući iznenađujući rezultat. Stavili su 580 miliona dolara na neverovatan scenario da će cena nafte, koja je rapidno rasla, u stvari pasti.
Samo petnaest minuta kasnije, Tramp je na društvenoj mreži Truth Social pričao o „vrlo produktivnom” razgovoru sa Iranom. Odjednom, cena nafte je pala i neko se značajno obogatio. Ovi „vrlo produktivni razgovori” su fikcija, besramna laž, čija je jedina svrha bila da se dâ podstrek berzi.
Očigledno, neko vrlo, vrlo blizak predsedniku nije mogao odoleti prilici da iskoristi ove informacije da se masno obogati. Tokom Trampovog mandata, investitori su primetili vrlo jasan trend anomalija u trgovinama akcija svaki put pre velikih saopštenja predsednika.
Ova bahata glupost je ono čega se američka vladajuća klasa pribojavala kao rezultata Trampove vlasti. Koruptivno trgovanje insajderskim informacijama se dešava sve vreme u kapitalizmu – nemu tu ničega novog.
Ali je, do sada, korupcija bila je uglađena, činjena sa izvesnom elegancijom, tako da je na površini sve delovalo normalno. Retko kada se obavljala s tolikom gluposti, toliko otvoreno sa sebičnom nepažnjom za opšte interese kapitalističke klase, koji su ovde podređeni želji za bogaćenjem i zgrtanjem moći od strane male klike.
Iza kulisa, američka republika je oduvek bila ono što je skandal o Epstinu ogolio – igralište za milijardere koji mogu uživati u bilo kom zadovoljstvu, koliko god razvratno bilo, bez posledica, gde političari, intelektualci, mediji i sudstvo – služe interesima te klase i spojeni su sa njom.
Međutim, vladajuća elita je vrsno navukla zavesu „demokratičnosti” na povezanost svih tih aktera. Pukotine kroz koje se korupcija vidi jesu postojale, ali je korupcija uglavnom bila skrivena od pogleda javnosti.
Epstinovi dokumenti su to sve razotkrili. Precizno su pokazali sve mehanizme po kojima korupcija funkcioniše.
Kako korupcija funkcioniše? Imamo slučaj evropskog političara, bez funkcije, koji je od Epstina tražio govorničku turneju po američkoj zapadnoj obali. Želja mu je bila ispunjena. Kasnije, taj političar je delio diplomatske informacije sa Epstinom.
U slučaju bivšeg princa Endrua, Epstin mu je obezbedio korišćenje privatnog ostrva i aviona. Zauzvrat, Endru je s njim podelio detalje o poslovnim mogućnostima u istočnoj Aziji, koje je skupio kao britanski trgovinski izaslanik. Pomogao je Epstinu da zadivi bogate prijatelje turama Bakingamske palate. Ti bogati prijatelji bili bi impresionirani značajem prijateljstva sa Epstinom, koje ih je čak moglo povezati sa kraljevskom porodicom. Bez sumnje, da bi zadržali to neprocenjivo prijateljstvo, i sami su činili usluge Epstinu.
Ovaj tip korupcije je retko kada direktan poput keša u smeđim kovertama. Sastojao se od mreže indirektnih usluga. Indirektna korupcija je baš zbog sve te indirektnosti dublja.
Epstin se bezobrazno obogatio bivajući nezamenjivi „nabavljač” koji je povezivao političare, diplomate i biznismene. Mogao ti je nabaviti informacije, kontakt „preko veze” sa ministrima, govorničke turneje, pristup kraljevskoj porodici, najbolje advokate – ili podvoditi maloletnice.
Seksualno zlostavljanje maloletnih devojaka je ušlo u taj pakleni krug kao samo jedan element korupcije i dekadencije, kao i način da se svi akteri povežu u kolo ucene. Proizvod je osećaja nedodirljivosti, gde je sve dozvoljeno svemoćnoj eliti.
Tramp i američka kapitalistička klasa
Vladajuća klasa je trajno uvezana u mreže korupcije, koje su toliko duboke i sveprožimajuće da su poverovali da ne postoje granice njihove nadmoći i nedodirljivost. Tramp je to samo iskazao u najgrubljoj formi, što je alaramiralo inteligentnije predstavnike kapitala.
Objavljen je interesantan članak u Financial Times 2018. godine, za vreme Trampovog prvog mandata, pod naslovom „Diskretan teror američke buržoazije”, koji je sumirao misli kapitalističke klase o Trampu:
„[Američkoj] eliti se ne sviđa šljokičav konzumerizam i šund. Tada, kao i sada, Tramp je prvi na listi krivaca. Njegova pobeda je ojačala i razbila njihovo viđenje sveta. Ispod ubeđenosti o pogrešnosti Trampa leži nelagoda koju se ne usuđuju spominjati. G. Tramp je distrakcija sa obračunom koji se ne može odlagati zauvek. Šta će američka elita videti, kada pogledaju u sebe? Prvo će ih zadesiti šok samoprepoznavanja… ”
„Negde u našoj buržujskoj podsvesti je shvatanje da g. Tramp nije slučajnost. On je naterao naše iluzije da se pogledaju u napuklom ogledalu.”
Glavna pritužba vladajuće klase na Trampa, razlog zbog čega se većina njih ujedinila protiv njega 2024. godine, jeste upravo to što im gura ogledalo u lice – on je isto ono što su i oni.
Ali, bivajući disidentom, nije mu stalo da pažljivo čuva interese vladajuće klase kao celine. Stalo mu je samo do njegovog ličnog bogaćenja, sticanja moći, slave, popularnosti i mesta u istoriji koje misli da sebi obezbeđuje.
Inteligentni stratezi kapitala su zgroženi Trampovom spremnošću da se demagoški i neodgovorno igra sa masovnim besom srednje i radničke klase usmerenim na truli, korumpirani establišment, sa jedinom svrhom da sebe dovede u Belu kuću.
Znali su da će u jednom trenutku doneti razočarenje. I jednom kada potroši svoju podršku, bes koji je kanalisao neko vreme, tražiće novu metu. Sada smo stigli do tog momenta. Sada, Trampova bahatost i potpuno zanemarivanje državnih protokola, dodatno doliva ulje na vatru tog besa.
Stanje radničke klase
U januaru, Tramp je organizovao sastanak rukovodilaca naftnih kompanija u Beloj kući, sa eksplicitnom namerom da ih namami u imperijalističku pljačku venecuelanske nafte. Opet, potpuni nedostatak bilo kakvog pretvaranja. Mediji su bili pozvani da slobodno učestvuju u otvorenom imperijalističkom komadanju leša. Svaki američki predsednik je imao gomilu takvih sastanaka – ali iza zatvorenih vrata!
Sve je činjeno javno, u sve blistavijem okruženju u Ovalnom kabinetu. Danas, ta kancelarija je prekrivena zlatom, ispunjena zlatnim vazama i nameštajem sa pozlatom koji imitira rokoko stil koji je ukrašavao Versajsku palatu Luja XIV. Nema više jednostavne elegancije Očeva osnivača.
U određenom momentu, rukovodioci su izgubili Trampovu pažnju. Naglo je ustao i došetao do prozora da posmatra napredak renovacija levog krila Bele kuće, projekta vrednog 500 miliona dolara. Predsednik je naručio gradnju balske dvorane koja može da ugosti hiljadu ljudi. Kao Versaj, Bela kuća dobija sopstvenu dvoranu ogledala.
Ovo nisu detalji koji prolaze neopaženi. „Svaki put kada odem u prodavnicu, obuzima me strepnja”, mladi radnik izjavljue NBC News-u „A u međuvremenu, gradimo balsku dvoranu u Beloj kući? Kao Amerikanac, osećam se kao da mi je neko lupio šamar.”
Čak i pre ovog rata, radnici su se okretali očajničkim merama da bi preživeli.
Od 2015. godine, broj Amerikanaca koji prodaju krvnu plazmu profitabilnim medicinskim kompanijama se uvećao za 235 procenata. U Sjedinjenim državama, plazmu možeš prodati 104 puta u godinu dana, dok je u Nemačkoj, drugoj državi sa najslabijom regulacijom doniranja krvi, to moguće 60 puta.
Za 64 dolara, američki radnik može da proda deset posto svoje zapremine krvi jednom svake nedelje. Moguće posledice uključuju vrtoglavicu, nesvesticu, zamor i mišićnu slabost. Nije slučajno što su ovo i simtomi neuhranjenosti, zato što je ovo bukvalno prodavanje nutrijenata iz sopstvene krvi.
Istraživači su otkrili da u komšiluku gde se otvaraju plazma centri – a broj tih otvaranja raste rekordnom brzinom širom Sjedinjenih država – promet se uvećava u prodavnicama hrane. Radnici prodaju nutrijente svoje krvi ne da bi kupili luksuzne potrepštine, nego nutrijente – hranu koju ne mogu drugačije da priušte!
„Besna sam što radim ovoliko, što sam obrazovana, što sam elokventna, što imam korisne veštine, a spala sam na to da prodajem svoju plazmu”, računovođa Džil Čemberlejn iz Feniksa, Arizone je takođe izjavila za NBC News. „Prvo me je bilo sramota, ali sada sam besna. Ovo ne bi trebalo da se dešava.”
Ovo je pre rata sa Iranom. Ovo je tip besa koji je Tramp uspešno iskoristio tokom izbora u 2024. godini, kada je obećao smanjenje inflacije.
Sada, cene benzina su porasle trideset posto, i to je samo početak. Trebaće vremena, ali posledice ovog rata će dopreti do svakog lanca nabavke u svetu. Radnička klasa će platiti ogromnu cenu, uključujući i Amerikance.
Mnogi radnici, ako i nisu bili simpatizeri Trampa, barem su uživali u zluradosti gledajući ga kako maltretira liberalno krilo vladajuće klase. Sada kada radnici plaču u bolu, Tramp ima poruku i za njih, u istom stilu:
„Kratkoročne cene nafte, koje će naglo pasti čim uništavanje iranske nuklearne pretnje bude gotovo, mala je cena zarad Amerike, i Sveta, Sigurnosti i Mira. SAMO BUDALE MISLE DRUGAČIJE!”
Američki radnik je budala ako nije srećan da plati cenu koju mu je Tramp postavio.
Budućnost rata
Tramp o politici razmišlja kao i o nekretninama: iskoristiće svoje masovno bogatstvo – ili u ovom slučaju, masovnu američku vojnu moć – da prisili konkurenciju da prihvati nižu ponudu. Kada se radi o nekretnimama, to uglavnom upali.
Nije navikao da gubi, a u retkim prilikama kada bi izgubio, reagovao je vrlo loše.
Rečeno je da su se Epstin i on razišli kada su bili u nadmetanju oko vile u Palm Biču od šest hiljada kvadrata. Tramp je pobedio, ali ne pre nego što je Epstin uspeo da licitacijom digne Trampovu pobedničku cenu na 42 miliona dolara.
Ovo je, pre nego Epstinovo zlostavljanje dece, navodno dovelo do konačnog razlaza.
Iran je druga situaciju iz koje ne može da izađe kao pobednik, i stoga reaguje vrlo loše. Sveo se na koprcanje u očaju, od pretnji, do apsurdnih tvrdnji o pobedi, pa nazad na pretnje. On nema izlaza, prisiljen je da nastavi rat koji će se neizbežno završiti katastrofom za njega, njegovu administraciju i američki kapitalizam.
Nedelju dana po početku rata, pozvao je evangelističke lidere u Ovalni kabinet da se mole nad njim i njegovom patetičnom misijom. Svakako ništa ne može izgubiti traženjem božanske pomoći, zato što mu druge pomoći i nema. Ova apsurdna „živa slika” koju su fotografisali podseća na Poslednju večeru.
Trampov sopstveni Sekretar odbrane Pit Hegset se pozvao na božansko, pozivajući Boga da „izlije gnev” na zle, i da „polomi zube” neprijatelju.
Neki u američkoj vojsci su izgleda opijeni ovim glupostima. Ne manje od dvesta pritužbi su podnete protiv oficira, koji su govorili svojim trupama da je ovo religiozni rat, i čak rat da bi se ispunilo proročanstvo i doneo Armagedon!
Ali među vojskom i mornaricom? Kruže priče o vojnicima koji sarkastično salutiraju sa refrenom: „Za Epstina!” Izgleda da su se te priče pokazale kao netačne. Ali je dobro utvrđeno da su majice i briske bile bacane u toalet na USS Džerald Fordu, i požar koji je nastao u perionici veša koji je brod učinio neupotrebljivim, i dalje je pod istragom pod sumnjom da je podmetnut.
Nema razloga da smtramo da su američki vojnici išta srećniji da plate ovaj rat svojim života više nego što su radnici voljni da ga plate novcem na benzinskim pumpama.
Odaje se utisak velikog jaza koji razdvaja Trampovu kliku i celu vladaću klasu od ostatka društva.
Trampovo mesto u istoriji
Biće da veliki motivator Trampove politike jeste njegova želja da sebi osigura mesto jednog od velikih američkih predsednika u istoriji. Onog koji je vratio radna mesta, zaustavio američko propadanje, rešio probleme sa Venecuelom, Kubom, Iranom, čineći ono što nijedan predsednik do sada nije uradio. Sanjao je o konsolidaciji američkog imperijalizma kao nikad dosad.
Kada je izabran za drugi mandat u 2024. godini, mnogi na takozvanoj levici su mislili da će u tome uspeti. Upali su u depresiju, verujući da njegova pobeda signalizira pomeranje američke radne klase udesno, i početak dugačke zime reakcionarnosti.
Kada istorijske knjige budu zapravo napisane – godinama po završetku socijalističke revolucije u Americi – sigurno će postojati vrlo interesantno poglavlje o Trampu. Ipak, neće sadržati nade koje je Tramp iskazao, niti očaj koji isijava sa „levice”.
Pokazaće kako je Tramp, pokušavajući da ponovo uspostavi moćnu bazu američkog imperijalizma, u stvari ogolio njegovu slabost i pripremio strateški poraz na Bliskom istoku.
Prvi put, istraživanja javnog mnjenja su pokazala da se više Amerikanaca saoseća sa Palestincima nego Izraelom – 41 procenat nasuprot 36 procenata. Čak samo godinu dana ranije, usred genocida u Gazi, 46 posto Amerikanaca je saosećalo sa Izraelom, nasuprot 33 procenta onih koji su saosećali sa Palestincima. Ovo je još jedan tektonski poremećaj, neverovatno postignuće!
Tramp je svetu dao neverovatnu demonstraciju ironičnih mehanizama dijalektike u istoriji. Privremeno kanališući bes miliona američkih radnika protiv establišmenta zarad sopstvenih interesa, sam je pretvoren u simbol monstruozne, korumpirane elite protiv koje se navodno borio.
Daleko od pomeranja udesno u Sjedinjenim državama, Tramp je samo iskrivio i privremeno zajahao talas ogromnog, ključajućeg klasnog besa, koji je zapravo raspirivao neko vreme.
Taj bes ima potencijal da naglo pomeri svest mase radnike ulevo u nadolazećem periodu, bez prelaznih koraka. Na vrlo neverovatan način, povezujući pitanje Epstinove klase, imperijalističkog rata i uslova života, svest radnika je preskočila liberalnu, takozvanu „levicu” koja ju je otpisivala kao nazadnu i reakcionarnu.
