U noći petka, 5. juna, pokušan je atentat na jednog od glavnih lidera Avami akcionog komiteta (AAC) u Azad Kašmiru, Sardara Umara Nazira, u blizini Ravlakota. Za dlaku je preživeo kada ga je metak pogodio u uvo, dok je aktivista AAC-a, Šahzeb Habib, mučenički poginuo.
Ranije tog dana, vlada Azad Kašmira, po nalogu pakistanske države, objavila je zabranu AAC i svih njenih aktivnosti, proglasivši je terorističkom organizacijom koja širi anarhiju. Vlada je takođe ugasila internet usluge i potencijalno bi mogla da je proširi i na telefonske.
Nakon pokušaja atentata, stotine ljudi je odmah stiglo do CMH bolnice u Ravlakotu i počelo da protestuje protiv državne represije. Protest je nastavljen do sledećeg dana, a drugi protesti protiv državne represije izbili su u gradovima širom Azad Kašmira. Kao odgovor, policija i paravojne formacije su otele više od 70 aktivista u različitim gradovima. Ovo je dodatno razbesnelo mase, a na nekim mestima ljudi su oslobodili otete aktiviste iz policijskog pritvora, uzvikujući slogane protiv državne represije.
1/4
— Inqalabi Communist Party (@rcipakistan) June 6, 2026
We strongly condemn the repressive move by the rulers of Pakistan-administered Kashmir, acting at the behest of the Pakistani state, to falsely accuse the Jammu Kashmir Joint Awami Action Committee of terrorism and declare it a banned organization. pic.twitter.com/T0hGcZqJOJ
U audio poruci sledećeg dana, Umar Nazir je apelovao na mase da ostanu mirne pred provokacijama države, usmerenim ka gušenju u nasilju i krvi ovog pokreta miliona ljudi. Umesto toga, pozvao je na mirne proteste. Takođe je optužio pakistansku državu da je organizovala pokušaj atentata na njega, preko paravojnih snaga poslatih iz Pakistana nekoliko dana ranije, koje uključuju jedinice Rendžersa, policije Pandžaba i granične policije.
U prethodnim dugim marševima održanim u poslednje tri godine, ove paravojne snage su ubile više od deset aktivista i ranile još mnogo njih. U poslednjem dugom maršu, kada je lokalna policija odbila da otvori vatru na demonstrante, ove paravojne snage su ubile nekoliko lokalnih policajaca.
Umar Nazir je takođe okrivio ISI (krovnu obaveštajnu službu) i druge tajne službe u Pakistanu, koje kontroliše vojska i koje imaju svoj paralelni bezbednosni aparat za suzbijanje masovnih pokreta. Zahtevao je da se svi umešani u ovaj zločin razotkriju i izvedu pred lice pravde.
Kasnije tog dana, ljudi su blokirali sve ulazne tačke u Azad Kašmir iz Pakistana, a u mnogim gradovima, uključujući i Ravlakot, došlo je do snažnih štrajkova. Rukovodstvo AAC-a je najavilo da će protesti biti nastavljeni dok se ne ispune svi njihovi zahtevi.
Dugi marš do Muzafarabada 9. juna
AAC-Kašmir je najavio dugi marš ka glavnom gradu Muzafarabadu, počev od 9. juna, da izvrši pritisak zarad ispunjenja svoje povelje zahteva. Uprkos tri prethodna duga marša i nekoliko obećanja vlade, ovo još uvek nije u potpunosti ispunjeno.
Pripreme za dugi marš bile su u punom jeku već nekoliko nedelja, i postalo je očigledno da će ovo biti najveći marš do sada. Više od milion ljudi će učestvovati i insistirati na svojim zahtevima, sedeći ispred parlamenta u Muzafarabadu.
Lokalni komiteti u svim delovima Azad Kašmira održavali su pripremne sastanke na kojima su vatreni govori i revolucionarni slogani odražavali prkosno raspoloženje naroda. Revolucionarne slogane na ovim sastancima uglavnom je predvodio tim „Hala Bol“, sastavljen od drugova iz Revolucionarne komunističke partije u Kašmiru, predvođen drugom Umerom Rijazom. Ovi slogani su naelektrisali celu atmosferu. Buntovničko raspoloženje izraženo je na sastancima stotina aktivista.
AAC je prethodno izvojevala velike pobede, uključujući smanjenje cene električne energije za više od 90 posto i smanjenje cene pšeničnog brašna za više od 50 posto. AAC je takođe zahtevala kraj luksuznog načina života birokrata i političara koji žive na javnim sredstvima, kao i besplatno zdravstveno osiguranje i obrazovanje za svakog građanina. Takođe zahtevaju ili zagarantovana zaposlenja ili naknadu za nezaposlenost za sve.
Jedan od glavnih zahteva Azad Kašmira za ovaj dugi marš bio je uklanjanje dvanaest mesta u skupštini rezervisanih za izbeglice koje su migrirale u područja Pakistana u vreme i nakon podele 1947. godine. AAC veruje da su sadašnje generacije ovih izbeglica sada postale građani Pakistana i da tamo mogu da izraze svoje pravo glasa, dok su u skupštini Azad Kašmira ova mesta glavni izvor korupcije i postavljanja marioneta pakistanske vladajuće klase putem korumpiranih izbora.
U stvari, trulež i zastarelost cele skupštine u Muzafarabadu razotkriven je od strane ovog masovnog pokreta, za koji su državne vlasti proglasile da deluje kao paralelna vlast. AAC ima demokratsku strukturu u kojoj izabrani predstavnici donose sve odluke, od lokalnih sela i gradova do okružnog i centralnog nivoa.
Osnovni odbor od 31 člana, takođe nazvan Udruženi AAC, sastoji se od po tri predstavnika iz svakog od deset okruga i jednog centralnog koordinatora. Istina je da se AAC razvija kao paralelna snaga državnim departmanima, uključujući okružnu administraciju, pa čak i policiju na nekim mestima.
Razlog je prilično jednostavan. Državne institucije su korumpirane i trule do srži, i ljudi ne polažu nikakve nade ni u jednu od njih. U stvari, ove institucije su izvor stalnog poniženja i represije za običan narod, dok su za vladajuću elitu ove institucije izvor zaštite i slave.
U poslednje tri godine, AAC se proširio na udaljena područja, i u pripremi za ovaj dugi marš formirano je mnogo novih AAC-ova u novim oblastima, jer se sve više ljudi pridružuje sa entuzijazmom i revolucionarnim žarom.
AAC je takođe razotkrio trulež svih stranaka na političkom horizontu, koje su važni alati koje vladajuća klasa koristi za kontrolu masa. Sve ove političke stranke imaju istu agendu pljačke i korupcije i praćenja diktata vladajuće klase.
Zato, kada je ponuđena alternativna platforma, ljudi su je od srca prihvatili i odbacili sve stranke. Poslednje tri godine, rukovodstva svih ovih stranaka su zakopala svoje lične razlike kada je u pitanju pljačka i oduzimanje resursa i zajednički su napadale AAC. Ipak, narod ih je svaki put odbacivao.
Ovaj sukob između AAC s jedne strane i svih političkih stranaka u Azad Kašmiru s druge strane sada je došao do izražaja jer je ovaj dugi marš planiran uoči opštih izbora. Samo dan pre pokušaja atentata na Umara Nazira, objavljen je raspored izbora i proglašeno je da će proces otpočeti 9. juna, a glasanje će se održati 27. jula.
Ova objava je jasno pokazala da je vlada potpuno odbacila zahteve AAC-a za izborne reforme, o kojima su vođeni razni pregovori između dve strane. To znači da sada u Azad Kašmiru postoje dve paralelne snage: s jedne strane AAC, koji ima masovnu podršku ogromne većine stanovništva, izraženu mnogo puta kroz duge marševe i generalne štrajkove; a s druge strane postoje političke stranke, uključujući vladajuću PPP, PML(N), PTI, JI, MC i druge, koje su izgubile svu masovnu podršku.
U nekoliko navrata smo videli kako nisu uspeli da privuku ljude na svoje skupove i sastanke. Uprkos frenetičnim naporima, svi su naišli na velike neuspehe. Ali uprkos ovim neuspesima, državne vlasti žele da ponovo nametnu ove trule stranke celom stanovništvu kroz farsu izbora, nakon čega će biti nametnuta nova vlada i proglašena predstavnikom naroda Azad Kašmira. Ali to postaje sve teže za državne vlasti. Obračun je počeo.
Što se tiče AAC-a, on se nije proglasilo političkom strankom niti je objavio bilo kakav politički manifest, jer u ovom pokretu učestvuju aktivisti iz različitih političkih zaleđina. Na početku, kada je debata o izborima počela pre nekoliko meseci, AAC nije objavila nikakav stav o njima, ali događaji su je gurnuli ka poziciji u kojoj mora da dođe do jasnog odmeravanja snaga sa državom po ovom pitanju.
AAC je zamolio svoje aktiviste da ne učestvuju ni u jednoj aktivnosti vezanoj za ove izbore i svako ko učestvuje na izborima ne može učestvovati u aktivnostima AAC-a. Izjavili su da će razmotriti učešće na izborima kada se ispune njihovi zahtevi, uključujući i one koji se tiču izbornih reformi. Takođe su najavili dugi marš, počev od 9. juna, kada je ovaj izborni proces trebalo da počne. Ovo je jasna konfrontacija sa državom, koja želi da nametne ovu farsu izbora narodu dok AAC razotkriva trulež procesa, koji će još jednom dovesti jednu od korumpiranih političkih stranaka na vlast kao marionetu vladajuće klase, bez podrške među masama.
Ovaj sukob se razvija u situaciju dvovlašća u kojoj AAC ima podršku ogromne većine stanovništva i mogla bi da preuzme vlast, ali se ne kreće svesno ka tome. S druge strane, trula državna struktura i vlada su izgubile svaku podršku i legitimitet u očima masa. Državne vlasti koriste sva sredstva da se na njoj održe vlasti i da po svaku cenu unište pokret.
Pokušaj atentata na Umara Nazira je jasan znak da neće oklevati da ostvare svoj cilj. Štaviše, u pakistanskim medijima je pokrenuta toksična kampanja protiv AAC. Svi vodeći novinari, ministri i drugi korumpirani političari pljuju po ovom masovnom pokretu. Proglašavaju ga zaverom koju sponzoriše Indija i nazivaju ove mirne aktiviste teroristima. Pravi teroristi i neprijatelji naroda su ovi korumpirani ministri i medijske ličnosti, koji koriste svaki trik i laž da sabotiraju ovaj pokret.
Inkalabi komunistička partija (RCP) u Kašmiru aktivno učestvuje u ovom pokretu od prvog dana. Zapravo, drugovi RKP-a su izgradili prvi AAC u malom gradu Kajgala blizu Ravlakota, odakle se proširio na druge gradove i okruge.
U petak, 5. juna, uspešno je održan pripremni sastanak u Kajgali na kojem su drugovi RCP-a igrali vodeću ulogu. Umar Nazir se takođe obratio na ovom sastanku. Vodeći drug RCP-a, Jasir Iršad, koji je skoro svakodnevno govorio na sastancima AAC-a u proteklih mesec dana, bio je jedan od glavnih govornika.
Umara Nazira je napala policija dok se vraćao sa sastanka. Ovaj sastanak je izrazio prkosno raspoloženje učesnika i njihovu odlučnost da osvoje sve zahteve sa ovog dugog marša. Takođe se diskutovalo o pitanju preuzimanja vlasti i ulozi buržoaske države. Štaviše, drugovi iz RCP-a su ove diskusije unosili na svaki sastanak AAC-a tokom protekle godine, i ova debata se razvila među širokim slojevima aktivista.
RCP Kashmir strongly condemns the ongoing state repression against Ehsan Ali Advocate—the Chairman of the Awami Action Committee Gilgit-Baltistan and a central leader of the RCP—along with other leaders, and demands the immediate release of all detainees 🚩#FreeEhsanAli pic.twitter.com/R1giXjhsY7
— Inqalabi Communist Party (@rcipakistan) April 23, 2026
RCP u Pakistanu prenosi entuzijazam i energiju ovog pokreta u razne gradove širom zemlje i organizuje sastanke kako bi razgovarali o lekcijama ovog pokreta i kako ga radnici i studenti Pakistana mogu da ga podrže.
Međutim, put napred mora biti zajednička borba naroda protiv represivne pakistanske države i njenih imperijalističkih gospodara. U svojoj suštini, to je borba za rušenje kapitalizma, koji je osnova ove države i svih problema sa kojima se suočavaju mase. RCP gradi svoje snage kako bi srušila ovaj sistem. Jedan od naših drugova, Ehsan Ali, koji je zatvoren u Gilgitu, zapravo je pokrenuo prvi AAC u Gilgitu 2014. godine i tamo je predvodio masovni pokret ka pobedi. Ovaj pokret se kasnije proširio na Kašmir preko drugova RCP.
Sasvim je moguće da će se u narednom periodu ovaj pokret u Kašmiru proširiti na sve delove Pakistana. Kao što reke koje se spuštaju sa planina Gilgit-Baltistana i Kašmira oplođuju zemlju Pakistana, tako se i ovaj masovni pokret može proširiti na ove delove i razviti se u masovnu revolucionarnu snagu koja će voditi poslednji boj protiv vladajuće klase ove zemlje i srušiti kapitalizam kroz socijalističku revoluciju.
RCP radi na ostvarivanju svog cilja i odlučna je da se suoči sa svim teškoćama na našem putu.
Živeo AAC u Kašmiru! Napred ka pobedi!
Borimo se protiv represije pakistanske države u Kašmiru!
Uhapsite one koji su umešani u pokušaj atentata na Umara Nazira!
Oslobodite sve uhapšene aktiviste AAC-a!
Smrt kapitalizmu!
Živeo komunizam!
Proleteri svih zemalja, ujedinimo se!
Tekst originalno objavljen 6. juna
